Školska 2012/2013. godina
8. mart 2013.Rod, klasa i rasa
31. jul 2013.Među anglo-američkim feministkinjama dve teme su poslednjih godina bile predmet širokih rasprava: postmodernizam i esencijalizam. Njihova povezanost je očigledna, pošto se tzv. „postmodernistkinje“ takođe javljaju kao glavne kritičarke esencijalizma, ali korisno je razlikovati ih pošto su neke feministkinje, naklonjene postmodernizmu, u poslednje vreme ustale u odbranu esencijalizma.1 Da bi problemi koji su predmet ove rasprave postali jasniji, smatram da je nužno priznati da ne postoji nešto takvo kao što je „postmodernizam“, u smislu koherentnog teoretskog pristupa, i da učestalo poistovećivanje poststrukturalizma i postmodernizma može stvoriti samo zbrku. To ne znači da tokom XX veka nismo bili svedoci progresivnog propitivanja dominantnog oblika racionalnosti, kao i premisa onih načina mišljenja koji su karakteristični za prosvetiteljstvo. Međutim, ta kritika univerzalizma, humanizma i racionalizma dolazi s mnogo različitih strana i uopšte nije ograničena na autore koji se nazivaju „poststrukturalistima“ ili „postmodernistima“. S te tačke gledišta, sve inovativne struje ovog stoleća – Hajdeger (Heidegger) i Gadamerova (Gadamer) posthajdegerovska filosofska hermeneutika, kasni Vitgenštajn (Wittgenstein) i filosofija jezika nadahnuta njegovim delom, psihoanaliza i čitanje Frojda (Freud) koje je predložio Lakan (Lacan), američki pragmatizam – sve one su s različitih stanovišta kritikovale ideju univerzalne ljudske prirode, jednog univerzalnog kanona racionalnosti kroz koji se ljudska priroda može upoznati, kao i tradicionalno shvatanje istine. Prema tome, ako termin „postmoderno“ ukazuje na takvu kritiku prosvetiteljskog univerzalizma i racionalizma, mora se priznati da se on odnosi na glavne struje filosofije XX veka i da ne postoji nikakav razlog da se poststrukturalizam izdvoji kao njegova posebna meta. S druge strane, ako se „postmodernizmom“ želi označiti samo vrlo specifičan oblik koji ta kritika poprima kod autora kakvi su Liotar (Lyotard) i Bodrijar (Baudrillard), tada nema baš nikakvog opravdanja da se u tu kategoriju svrstaju ljudi kao što su Derida (Derrida), Lacan ili Fuko (Foucault), kako se najčešće čini. Prečesto kritika neke specifične Liotarove i Bodrijarove teze dovodi do uopštenih zaključaka o „postmodernistima“, u koje se onda uključuju svi autori labavo povezani s poststrukturalizmom. Ova vrsta uključivanja, kada nije očigledno netačna, nije ni od kakve pomoći.
Čim se zbrka između postmodernizma i poststrukturalizma razjasni, pitanje esencijalizma se pojavljuje u sasvim drukčijoj svetlosti. Doista, upravo se na osnovu kritike esencijalizma mogu ustanoviti dodirne tačke mnogih različitih struja mišljenja i sličnosti koje se javljaju u delima tako različitih autora kao što su Derida, Vitgenštajn, Hajdeger, Djui (Dewey), Gadamer, Lakan, Fuko, Frojd i drugi. To je vrlo značajno jer to znači da takva kritika poprima mnoge različite oblike, i ako želimo da ispitamo njen značaj za feminističku politiku moramo se pozabaviti svim njenim modalitetima i implikacijama, ne odbacujući je na prečac na osnovu samo jedne od njenih verzija.
Cilj mi je da u ovom tekstu prikažem najvažnije uvide kojima jedan antiesencijalistički pristup može pridoneti elaboraciji feminističke politike, koju, takođe, nadahnjuje i radikalni demokratski projekat. Ja naravno ne mislim da esencijalizam za sobom nužno povlači konzervativnu politiku i spremna sam da prihvatim da se on može formulisati na progresivan način. Želim, međutim, da dokažem da on nosi neke neizbežne nedostatke za konstruisanje demokratske alternative čiji je cilj artikulisanje borbe s različitim oblicima potčinjavanja. Ja smatram da on vodi poimanju identiteta koje je u sukobu s koncepcijom radikalne i pluralne demokratije, i da nam ne omogućava izgradnju nove vizije principa građanstva koju takva politika zahteva.
Pitanje identiteta i feminizam
Zajedničko načelo kritičara esencijalizma je napuštanje kategorije subjekta kao racionalnog transparentnog entiteta koji je, budući izvor delanja, sposoban da prenese istovrstan smisao na celokupno polje svog ponašanja. Na primer, psihoanaliza je pokazala da ličnost uopšte nije organizovana oko jednog transparentnog ega, već da je strukturirana na većem broju nivoa koji se nalaze van svesti i raconalnosti činilaca. Ona je, dakle, srušila ideju o jedinstvenom karakteru subjekta. Frojdova središnja tvrdnja je da je ljudski um nužno podvrgnut podeli na dva sistema, od kojih jedan nije i ne može biti svestan. Proširujući frojdovsku viziju, Lakan je dokazao mnogostrukost registara – simboličkog, realnog i imaginarnog – koji prožimaju svaki identitet, i mesto subjekta kao mesto nedostatka koje je – iako predstavljeno unutar strukture – mesto praznine koje istovremeno podriva i uslovljava konstituisanje svakog identiteta. Istorija subjekta je istorija njegovih/njenih identifikacija i ne postoji nikakav skriveni identitet koji treba spasiti s one strane identifikacije. Postoji, dakle, dvostruko kretanje. S jedne strane, decentrizujuće kretanje koje sprečava učvršćivanje jednog niza pozicija oko neke prethodno ustanovljene tačke. S druge strane, i kao posledica te esencijalne nefiksiranosti, kretanje u suprotnom smeru: uspostavljavanje čvornih tačaka, delimičnih fiksiranosti koje ograničavaju tok označenog ispod označitelja. Ali, ta dijalektika nefiksiranosti/fiksiranosti moguća je samo zato što fiksiranost nije unapred data, zato što nikakav centar subjektiviteta ne prethodi identifikacijama subjekta.
U filosofiji jezika kasnog Vitgenštajna, takođe, nalazimo kritiku racionalističke koncepcije subjekta koja ukazuje na to da subjekt ne može biti izvor jezičkih značenja, pošto nam se svet otkriva kroz participaciju u različitim jezičkim igrama. Istu ideju susrećemo u Gadamerovoj filosofskoj hermeneutici, u tezi da postoji temeljno jedinstvo misli, jezika i sveta, i da se horizont naše sadašnjosti konstituiše unutar jezika. Slična kritika centralnosti subjekta u modernoj metafizici i njegovog jedinstvenog karaktera može se naći u nekoliko različitih oblika i kod drugih, ranije pomenutih autora. Međutim, moj cilj nije da te teorije detaljnije razmotrim, već samo da ukažem na neke osnovne dodirne tačke. Ne previđam činjenicu da među svim ovim, veoma različitim misliocima postoje značajne razlike. Ali, s tačke gledišta argumentacije koju želim da izvedem, važno je shvatiti konsekvence njima zajedničke kritike tradicionalnog statusa subjekta i njenih implikacija za feminizam.
Često se kaže da dekonstrukcija esencijalnih identiteta, koja je rezultat priznavanja kontingentnosti i dvosmislenosti svakog identiteta, feminističko političko delovanje čini nemogućim. Mnoge feministkinje smatraju da ako žene ne vidimo kao koherentan identitet, ne možemo zasnovati mogućnost feminističkog političkog pokreta u kojem bi žene mogle da se ujedine kao žene da bi formulisale i ostvarile specifične feminističke ciljeve. Nasuprot tom shvatanju, ja tvrdim da one feministkinje koje su posvećene radikalnoj demokratskoj politici, dekonstrukciju esencijalnih identiteta treba da shvate kao nužan uslov za adekvatno razumevanje različitih društvenih odnosa u kojima treba da budu primenjeni principi slobode i jednakosti. Tek kada odbacimo shvatanje subjekta kao činioca koji je i racionalan i samom sebi transparentan, i kada odbacimo navodno jedinstvo i homogenost skupa njegovih pozicija, tek tada smo u položaju da teoretizujemo mnogostrukost odnosa subordinacije. Pojedinac može biti nosilac te mnogostrukosti i dominirati u jednom odnosu, a biti podređen u drugom. Tada možemo da zamislimo društvenog agenta koji je konstituisan skupom „pozicija subjekta“ koje nikada ne mogu biti potpuno fiksirane u zatvorenom sistemu razlika, konstruisan raznolikim diskursima među kojima nužno ne postoji nikakva relacija, već neprekidno kretanje determinacije i izmeštanja. Prema tome, „identitet“ takvog mnogostrukog i kontradiktornog subjekta uvek je kontingentan i nesiguran, privremeno fiksiran na preseku tih pozicija subjekta i zavisan od specifičnih oblika identifikacije. Stoga je nemoguće govoriti o društvenom agentu kao da se bavimo jedinstvenim, homogenim entitetom. Treba da mu pristupimo kao pluralitetu, zavisnom od različitih pozicijâ subjekta kroz koje se konstituiše unutar različitih diskurzivnih formacija. I da prihvatimo da ne postoji nikakva apriorna, nužna relacija među diskursima koji konstruišu njegove različite pozicije subjekta. Ali, s razloga koji su ranije izneti, taj pluralitet ne podrazumeva koegzistenciju, jednog pored drugog, pluraliteta pozicijâ subjekta, već pre neprekidnu subverziju i determinisanost jednog od strane drugih, koji omogućavaju nastanak „totalizujućih efekata“ unutar polja koje se odlikuje otvorenim i neodređenim granicama.
Takav pristup je izuzetno važan za razumevanje feminističke, kao i drugih savremenih borbi. Njihova središnja karakteristika je to što je skup pozicijâ subjekta povezanih upisivanjem u društvene relacije koje su dosad smatrane nepolitičkim, postao locus sukoba i antagonizma i doveo do političke mobilizacije. Množenje tih novih oblika borbe teoretski se može razmatrati tek kad se pođe od ranije opisane dijalektike i decentriranja/recentriranja.
U Hegemoniji i socijalističkoj strategiji,2 Ernesto Laklau i ja smo pokušali da izvedemo konsekvence takvog teoretskog pristupa za projekat radikalne i pluralne demokratije. Obrazložili smo potrebu uspostavljanja jednog lanca jednakosti između različitih demokratskih borbi radi stvaranja jednakovredne artikulacije među zahtevima žena, crnaca, radnika, homoseksualaca i drugih. Ovde se naša perspektiva razlikuje od drugih neesencijalističkih shvatanja u kojima preovladava aspekt detotalizacije i decentriranja, i u kojima se disperzija pozicija subjekta pretvara u efektivno razdvajanje, kao što je slučaj kod Liotara, a u izvesnoj meri i kod Fukoa. Za nas, aspekt artikulacije je presudan. Poricanje postojanja apriorne nužne veze između pozicija subjekta ne znači da ne postoje neprekidni napori da se između njih uspostave istorijski, kontingentni i varijabilni spojevi. Taj tip spoja, koji između različitih pozicijâ uspostavlja kontingentnu, nepredodređenu relaciju, jeste ono što smo označili kao „artikulacija“. Iako ne postoji nužna veza između različitih pozicijâ subjekta, na terenu politike uvek postoje diskursi koji pokušavaju da s različitih stanovišta omoguće artikulaciju. S tog razloga svaka pozicijâ subjekta se konstituiše unutar jedne suštinski nestabilne diskurzivne strukture pošto je podvrgnuta mnoštvu artikulatornih praksi koje je neprekidno podrivaju i transformišu. Zbog toga nema nijedne pozicije subjekta čije su veze s drugima konačno utvrđene, pa prema tome ni društvenog identiteta koji je potpuno i trajno stečen. To, međutim, ne znači da ne možemo da zadržimo ideje kao što su „radnička klasa“, „muškarci“, „žene“, „crnci“, ili druge označitelje koji referiraju na kolektivne subjekte. Međutim, čim se odbaci postojanje zajedničke suštine, njihov status se mora shvatiti u okviru onoga što Vitgenštajn naziva „porodičnom sličnošću“, a njihovo jedinstvo videti kao rezultat delimičnog fiksiranja identiteta putem stvaranja čvornih tačaka.
Usvajanje takvog pristupa od strane feministkinja ima vrlo važne konsekvence za način formulisanja naše političke borbe. Ako kategorija „žene“ ne korespondira ni sa jednom jedinstvenom i ujedinjujućom suštinom, više se ne može postavljati pitanje njenog otkrivanja. Centralna pitanja postaju: kako se „žena“ konstruiše kao kategorija unutar različitih diskursa? Kako polna razlika postaje relevantna distinkcija u društvenim odnosima, i kako se kroz takvu distinkciju konstruišu odnosi subordinacije? Ruši se čitava lažna dilema o jednakosti vs. razlike, pošto više nemamo jedan homogeni entitet „žena“ suočen s drugim homogenim entitetom „muškarac“, već mnoštvo društvenih odnosa u kojima se polna razlika uvek konstruiše na vrlo različite načine, i u kojima se borba protiv subordinacije mora sagledati u specifičnim i diferencijalnim oblicima. Pitati se da li žene treba da postanu identične muškarcima da bi bile priznate kao jednake, odnosno treba li da potvrde svoju različitost po cenu jednakosti, postaje besmisleno čim se u pitanje dovedu esencijalni identiteti.3
Princip građanstva i feministička politika
Konsekvenca ovoga je da i samo pitanje o tome šta feministička politika treba da bude, mora biti postavljeno na sasvim različit način. Do sada je većina feministkinja zaokupljenih doprinosom koji feminizam može pružiti demokratskoj politici istraživala bilo specifične zahteve koji mogu da izraze interese žena, bilo specifične ženske vrednosti koje bi trebalo da postanu model za demokratsku politiku. Liberalne feministkinje se bore za veliki broj novih prava za žene kojima bi postale ravnopravni građani, ali ne poriču dominantne liberalne modele principa građanstva i politike. To stanovište kritikuju druge feministkinje koje tvrde da je sadašnja koncepcija političkog muška, i da sve ono što se tiče žena ne može da se smesti u takav okvir. Sledeći Kerol Giligan (Carol Gilligan) one suprotstavljaju feminističku „etiku staranja“ muškoj i liberalnoj „etici pravde“. Nasuprot liberalnim individualističkim vrednostima, one staju u odbranu grupe vrednosti koja se zasniva na iskustvu žena kao žena, tj. njihovom iskustvu materinstva i staranja realizovanom u privatnom svetu porodice. One žigošu liberalizam zato što je moderni princip građanstva konstruisao kao svet javnog, koji se identifikuje s muškarcima, i zato što je isključio žene proteravši ih u svet privatnog. Po tom shvatanju, feministkinje treba da se bore za takav tip politike koji usmeravaju specifične vrednosti ljubavi, staranja, priznavanje potreba i prijateljstvo. Jedan od najjasnijih pokušaja pružanja alternative liberalnoj politici, zasnovan na ženskim vrednostima, može se naći u „Materinskom mišljenju“ i „Socijalnom feminizmu“ čije su glavne predstavnice Sara Rudik (Ruddick) i Džin Betke Elštajn (Jean Bethke Elshtain).4 Feministička politika, tvrde, treba da privileguje identitet „žena kao majki“ i privatni svet porodice. Porodica se sagledava kao moralno superiorna nad javnim domenom politike, zato što konstituiše našu zajedničku ljudskost. Za Dž. B. Elštajn „porodica ostaje locus najdubljih i najrezonantnijih ljudskih veza, najistrajnijih nada, najtvrdokornijih konflikata“.5 Ona smatra da u porodici treba da tražimo novi politički moral koji će zameniti liberalni individualizam. U ženskom iskustvu iz privatnog sveta žena kao majki, može se naći novi model za aktivitet principa građanstva. Maternalistkinje od nas traže da napustimo mušku liberalnu politiku javnog, koju oblikuje apstraktna tačka gledišta pravde i „generalizovanog drugog“, i umesto nje usvojimo feminističku politiku privatnog, koju oblikuju vrline ljubavi, intimnosti, i brige za „konkretnog drugog“ specifičnog za porodicu.
Izvrsnu kritiku takvog pristupa iznosi Meri Dic (Mary Dietz),6 koja dokazuje da Dž. B. Elštajn ne uspeva da izloži teoretsku argumentaciju koja povezuje materinsko razmišljanje i društvenu praksu materinstva sa demokratskim vrednostima i demokratskom politikom. M. Dic tvrdi da materinske vrline ne mogu biti političke zato što su povezane s posebnim i distinktivnim delovanjem, i iz njega izviru. One su izraz neravnopravnog odnosa između majke i deteta, koji je takođe i intimna, ekskluzivna i pojedinačna aktivnost. Demokratski princip građanstva, naprotiv, treba da bude kolektivan, inkluzivan i generalizovan. Pošto je demokratija stanje u kojem pojedinci teže jednakosti, odnos majka-dete ne pruža adekvatan model za princip građanstva.
Drukčiju feminističku kritiku liberalnog principa građanstva nudi Kerol Pejtman (Carole Pateman).7 Njena kritika je sofisticiranija, ali deli neke zaedničke odlike s „Materinskim razmišljanjem“. Ton K. Pejtman nosi tragove radikalnog feminizma, jer se akcenat ne stavlja na odnos majka/dete, već na antagonizam muškarac/žena.
Po mišljenju K. Pejtman, princip građanstva je patrijarhalna kategorija: ko je „građanin“, šta građanin čini i arena u kojoj deluje, konstruisani su prema slici muškarca. Iako su u liberalnim demokratijama žene danas građanke, formalni princip građanstva su izborile unutar strukture patrijarhalne moći u kojoj su kvaliteti i poslovi žena i dalje potcenjeni. Štaviše, poziv da se posebne sposobnosti žena u potpunosti integrišu u javni svet principa građanstva suočava se, kako to naziva Pejtman, s „Vulstonkraft dilemom“: zahtevati jednakost znači prihvatiti patrijarhalnu koncepciju principa građanstva koja implicira da žene moraju postati nalik muškarcima, dok insistiranje na tome da posebni ženski atributi, sposobnosti i aktivnosti dobiju mogućnost iskazivanja i da budu vrednovani kao doprinos principu građanstva znači zahtevanje nemogućeg, zato što je takva razlika upravo ono što patrijarhalni princip građanstva isključuje.
Razrešenje te dileme K. Pejtman vidi u elaboraciji „polno diferencirane“ koncepcije principa građanstva koja bi priznala žene kao žene, s njihovim telima i svim onim što ona simbolizuju. Za K. Pejtman to podrazumeva davanje političkog značaja sposobnosti koju muškarci nemaju: stvaranju života, što znači, materinstvu. Ona izjavljuje da za definisanje principa građanstva ta sposobnost treba da bude tretirana sa jednakom političkom relevantnošću kao i ono što se obično smatra konačnim testom principa građanstva: spremnost muškarca da se bori i pogine za svoju zemlju. Ona smatra da tradicionalni patrijarhalni način uspostavljanja alternative, u kojem se valorizuje ili razdvajanje ili istovetnost polova, treba da bude prevaziđen novim načinom postavljanja pitanja žena. To se može postići koncepcijom principa građanstva koja priznaje i specifičnost ženskosti i zajedničku ljudskost muškaraca i žena. Takvo shvatanje „koje daje odgovarajući značaj polnoj razlici u kontekstu građanske jednakosti, zahteva odbacivanje jedinstvene (tj. muške) koncepcije jedinke, apstrahovane iz naše otelovljene egzistencije i iz patrijarhalne podele na privatno i javno“.8 Cilj feministkinja treba da bude elaboracija polno diferencirane koncepcije individualnosti i princip građanstva koji bi uključivao „žene kao žene u kontekstu građanske jednakosti i aktivnog principa građanstva“.9
Kerol Pejtman iznosi mnoge zanimljive uvide u patrijarhalnu pristrasnost teoretičara društvenog ugovora i u način na koji je liberalna jedinka konstruisana u skladu s muškim likom. Ja, međutim, smatram da je njeno rešenje nezadovoljavajuće. I pored svih njenih uslova o istorijski konstruisanim aspektima polne razlike, njeno gledište i dalje postulira postojanje svojevrsne suštine koja odgovara ženama kao ženama. Doista, njen predlog diferenciranog principa građanstva koji priznaje specifičnost ženskosti zasniva se na identifikaciji žena kao žena sa materinstvom. Za nju postoje dva osnovna tipa individualnosti koji treba da budu izraženi u dva različita oblika principa građanstva: muškarci kao muškarci i žene kao žene. Po njenom mišljenju, problem je u tome što se kategorija „individue“, pošto je zasnovana na muškom modelu, predstavlja kao univerzalna forma individualnosti. Feministkinje moraju da raskrinkaju tu lažnu univerzalnost, potvrđujući postojanje dve polno diferencirane forme univerzalnosti; to je jedini način rešavanja „Vulstonkraft dileme“ i izbavljenja iz patrijarhalnih alternativa „drugosti“ i „istosti“.
Slažem se s K. Pejtman da je moderna kategorija individue konstruisana na način koji postulira univerzalističko, homogeno „javno“ koje proteruje svaku partikularnost i razliku u „privatno“, i da to za žene ima vrlo nepovoljne konsekvence. Ne verujem, međutim, da rešenje leži u zameni polno diferenciranom, „dvo-rodnom“ koncepcijom individue i u uvođenju tzv. specifičnih ženskih poslova u samu definiciju principa građanstva. Meni se čini da takvo rešenje i dalje ostaje u zamci upravo one problematike koju K. Pejtman želi da ospori. Ona tvrdi da je podela na javno i privatno utemeljujući trenutak modernog patrijarhalizma zato što podela na privatno i javno predstavlja odvajanje sveta prirodne potčinjenosti, tj. žena, od sveta konvencionalnih relacija i individua, tj. muškaraca. Ženski, privatni svet prirode, pojedinačnosti, razlikovanja, nejednakosti, emocija, ljubavi i veza po krvi, odvaja se od javnog, univerzalnog i muškog područja konvencija, građanske jednakosti i slobode, uma, pristanka i ugovora.10
To je razlog što se rađanje i materinstvo predstavljaju kao antiteza principu građanstva i što su postali simbol svega prirodnog koje ne može biti deo „javnog“ već mora ostati u posebnoj sferi. Iznošenjem tvrdnje o političkoj vrednosti materinstva, K. Pejtman namerava da prevaziđe tu razliku i doprinese dekonstrukciji patrijarhalne koncepcije principa građanstva i privatnog i javnog života. Međutim, rezultat njenog esencijalizma je da ona uopšte ne dekonstruiše samu opoziciju muškarac/žena. Zbog toga i ona na kraju, poput maternalistkinja, predlaže jednu neadekvatnu koncepciju onoga što bi trebalo da bude demokratska politika nadahnuta feminizmom. Zbog toga može da iznese tvrdnju da je „najdublji i najsloženiji problem za političku teoriju i praksu kako da se dva dela čovečanstva, kao i ženska i muška individualnost, u potpunosti inkorporiraju u politički život“.11
Moje gledište je potpuno drukčije. Ja želim da dokažem da ograničenja moderne koncepcije principa građanstva treba da budu uklonjena ne time što će polna razlika postati politički relevantna za njeno definisanje, već konstruisanjem nove koncepcije principa građanstva gde bi polna razlika postala stvarno nevažna. To, naravno, zahteva i koncepciju socijalnog agenta kakvu sam ranije zastupala, kao artikulaciju skupa pozicija subjekta koja odgovara mnogostrukosti društvenih odnosa u koje je upisana. Ta mnogostrukost se konstruiše unutar specifičnih diskursa koji nisu nužno povezani nego su samo kontingentne i nesigurne forme artikulacije. Ne postoji razlog zbog kojeg bi polna razlika trebalo da bude relevantna u svim društvenim odnosima. Sigurno je da danas mnoge različite prakse, diskursi i institucije doista konstruišu muškarce i žene (diferencijalno), i da distinkcija muško/žensko postoji kao relevantna na mnogim područjima. Ali to ne implicira da tako treba i da ostane, i sasvim možemo da zamislimo da polna razlika postaje nevažna u mnogim društvenim odnosima u kojima se danas može naći. To je, zapravo, cilj mnogih feminističkih bitaka.
Ja se ne zalažem za potpuni nestanak polne razlike kao relevantne distinkcije; takođe, ne kažem da jednakost muškaraca i žena zahteva rodno neutralne društvene odnose, i jasno je da, u mnogim situacijama, tretirati muškarce i žene jednako implicira da se tretiraju različito. Moja teza je da u domenu politike, i onoliko koliko se to tiče principa građanstva, polna razlika ne bi trebalo da bude relevantna distinkcija. Saglasna sam s K. Pejtman u kritici liberalne, muške koncepcije modernog principa građanstva, ali mislim da za projekat radikalne i pluralne demokratije nije potreban polno diferenciran model principa građanstva u kojem bi speicifični poslovi i muškaraca i žena bili jednako vrednovani, već istinski različita koncepcija tog šta znači biti građanin/građanka i delovati kao član demokratske političke zajednice.
Radikalna demokratska koncepcija principa građanstva
Problemi liberalne koncepcije principa građanstva nisu ograničeni na one koji se tiču žena, i feministkinje posvećene projektu radikalne i pluralne demokratije treba da se angažuju na rešavanju svih takvih problema. Liberalizam je doprineo formulisanju ideje univerzalnog principa građanstva zasnovanog na tvrdnji da se svi pojedinci rađaju slobodni i jednaki, ali je, takođe, redukovao taj princip na puki pravni status, ukazujući na prava kojima pojedinac raspolaže protiv države. Način na koji se ta prava vrše nevažan je sve dok njihovi nosioci ne prekrše zakon ili ne dođu u sukob s pravima drugih. Ideje staranja za opšte dobro, građanskog delovanja i političke participacije u zajednici jednakih, strane su većini liberalnih mislilaca. Pored toga, javno područje modernog principa građanstva konstruisano je na univerzalistički i racionalistički način koji je unapred isljučio priznanje podele i antagonizma i koji je svaki partikularizam i različitost prognao u privatnost. Distinkcija javno/privatno, koja je bila centralna za uspostavljanje individualne slobode, delovala je, dakle, kao moćan princip isključivanja. Kroz identifikaciju privatnog i domaćeg, ona je zaista odigrala važnu ulogu u potčinjavanu žena. U poslednje vreme, nekoliko feministkinja i drugih kritičara liberalizma okrenuli su se građanskoj republikanskoj tradiciji u potrazi za drukčijom, aktivnijom koncepcijom principa građanstva koja naglašava vrednost političke participacije i ideju opšteg dobra, koje prethodi pojedinačnim željama i interesima i koje je od njih nezavisno.
Bilo kako bilo, feministkinje treba da budu svesne ograničenja takvog pristupa i potencijalnih opasnosti koje za borbu mnogih potčinjenih grupa predstavlja komunitarni tip politike. Komunitarno insistiranje na nezavisnoj ideji javnog dobra i zajedničkim moralnim vrednostima, nespojivo je s pluralizmom koji je konstitutivan za modernu demokratiju i koji ja smatram nužnim za produbljivanje demokratske revolucije i zadovoljavanje mnogostrukosti sadašnjih demokratskih zahteva. Problemi liberalnog konstruisanja distinkcije privatno/javno neće biti rešeni njenim odbacivanjem, već samo njenim reformulisanjem na adekvatniji način. Štaviše, središnje mesto ideje o pravima za modernu koncepciju građanina treba da bude priznatoa, iako ona treba da budu dopunjena aktivnijim smislom za političku participaciju i pripadnost političkoj zajednici.12
Shvatanje radikalne i pluralne demokratije koje ja želim da izložim, vidi princip građanstva kao formu političkog identiteta koji se sadrži u identifikaciji sa političkim principima moderne pluralne demokratije, odnosno s uspostavljanjem slobode i jednakosti za sve. To bi bio zajednički politički identitet ličnosti koje mogu biti angažovane u mnogim različitim svrsishodnim poduhvatima, sa različitim koncepcijama dobra, ali povezanim njihovom zajedničkom identifikacijom sa datom interpretacijom skupa etičko-političkih vrednosti. Princip građanstva nije tek jedna od mnogih identifikacija, kao što je to u liberalizmu, niti je dominantni identitet koji prelazi preko svih drugih, kao što je to u građanskom republikanizmu. Umesto toga, to je artikulativni princip koji utiče> na različite subjektivne pozicije socijalnih agenata, istovremeno omogućavajući pluralitet specifičnih lojalnosti i poštovanje individualne slobode. Po ovom shvatanju distinkcija javno/privatno se ne napušta, već se konstruiše na drukčiji način. Ta distinkcija ne korespondira sa diskretnim, odvojenim sferama; svaka situacija predstavlja susret između „privatnog“ i „javnog“ zato što je svaki poduhvat privatan, iako nikada nije imun na javne uslove unapred propisane principima građanstva. Potrebe, izbori i odluke su privatni zato što spadaju u odgovornost svakog pojedinca, ali izvođenje je javno zato što mora da se usaglasi s uslovima specifikovanim posebnim razumevanjem etičko-političkih principa režima koji obezbeđuje „gramatiku“ građanskog ponašanja.13
Ovde je važno naglasiti da ako tvrdimo da se ostvarivanje principa građanstva sastoji u identifikovanju s etičko-političkim principima moderne demokratije, moramo, takođe, priznati da može postojati onoliko formi principa građanstva koliko ima interpretacija tih etičko-političkih principa i da je radikalna demokratska interpretacija samo jedna od mnogih. Radikalna demokratska interpretacija naglasak će staviti na mnogobrojne društvene odnose u kojima postoji situacija dominacije, koji moraju biti osporeni ako principi slobode i jednakosti treba da važe. Ona ukazuje na zajedničko priznanje od strane različitih grupa koje se bore za širenje i radikalizaciju demokratije da imaju zajednički cilj. To bi trebalo da vodi artikulaciji demokratskih zahteva koji potiču iz mnoštva pokreta: žena, radnika, crnaca, homoseksualaca, zelenih, kao i drugih „novih socijalnih pokreta“. Cilj je da se konstruiše jedno „mi“ kao radikalni demokratski građani, kao kolektivni politički identitet artikulisan kroz princip demokratske jednakovrednosti. Mora biti naglašeno da takav princip jednakovrednosti ne eliminiše razliku – to bi bio prost identitet. Samo onoliko koliko se demokratske razlike suprotstavljaju silama ili diskursima koji negiraju svaku od njih, te razlike postaju međusobno zamenjljive.
Shvatanje koje ovde iznosim jasno se razlikuje od liberalnog kao i od građansko-republikanskog. To nije rodno određena koncepcija principa građanstva, ali nije ni neutralna. Ona priznaje da svaka definicija jednog „mi“ implicira povlačenje „granice“ i označavanje „njih“. Da se, dakle, definisanje „nas“ uvek odigrava u kontekstu različitosti i sukoba. Suprotno liberalizmu koji odbacuje ideju opšteg dobra, i građanskom republikanizmu koji je reifikuje, radikalni demokratski pristup posmatra opšte dobro kao „tačku nedogleda“, kao nešto na šta stalno moramo da referiramo kada delujemo kao građani, ali što nikada ne može biti dosegnuto. Opšte dobro funkcioniše, s jedne strane, kao „društveno imaginarno“: to jest kao ono čemu sama nemogućnost postizanja potpune reprezentacije daje ulogu horizonta koji je uslov mogućnosti svake reprezentacije unutar prostora koji on ograničava. S druge strane, opšte dobro određuje ono što sam, sledeći Vitgenštajna, označila „gramatikom ponašanja“ koja koincidira s lojalnošću konstitutivnim etičko-političkim principima moderne demokratije: slobodi i jednakosti za sve. Ali, pošto su ti principi izloženi mnogim suprotstavljenim interpretacijama, mora se priznati da sveobuhvatna politička zajednica nikada ne može biti ostvarena. Uvek će postojati jedna „konstitutivna spoljašnjost“, nešto što je van zajednice i što je sam uslov njenog postojanja. Onog trenutka kada se prihvati da ne može postojati „mi“ bez „oni“, i da se svi oblici konsenzusa nužno zasnivaju na postupcima isključivanja, više se ne može postavljati pitanje stvaranja sveobuhvatne zajednice iz koje bi antagonizam, podele i sukobi iščezli. Stoga, moramo se pomiriti s nemogućnošću potpune realizacije demokratije.
Takav radikalni demokratski princip građanstva u očiglednom je sukobu s „polno diferenciranim“ shvatanjem principa građanstva Kerol Pejtman, ali i s još jednim pokušajem stvaranja alternative liberalnom shvatanju tog principa: s koncepcijom „grupne razlike“ koju je obrazložila Ajris Jang (Iris Young).14 Poput K. Pejtman, Ajris Jang kaže da je moderni princip građanstva konstruisan na podeli između „javnog“ i „privatnog“, koja je javno predstavila kao područje homogenosti i univerzalnosti, a različitost proterala u privatno. Ali, ona tvrdi da to isključivanje ne pogađa samo žene već i mnoge druge grupe koje se zasnivaju na razlikama etniciteta, rase, uzrasta, sposobnosti, itd. Za A. Jang presudni problem je u tome što je javno područje principa građanstva predstavljeno kao da izražava opštu volju, kao tačka gledišta zajednička za sve građane, i koja transcendira njihove razlike. Ona iznosi argumentaciju u korist repolitizacije javnog života koji ne bi zahtevao stvaranje područja javnosti u kojem građani napuštaju svoje posebne grupne veze i potrebe da bi raspravljali o pretpostavljenom opštem interesu ili zajedničkom dobru. Umesto toga, ona predlaže stvaranje „heterogenog javnog“ koje obezbeđuje mehanizme efektivne reprezentacije i priznavanja različitih glasova i perspektiva onih konstitutivnih grupa koje su potčinjene ili prikraćene. Da bi takav projekat učinila mogućim, ona se okreće koncepciji normativnog uma koja se ne pretvara da je nepristrasna i univerzalna, i koja um ne suprotstavlja osećajnosti i želji. Ona smatra da, uprkos svojim ograničenjima, Habermasova komunikativna etika može u velikoj meri da doprinese formulisanju te koncepcije.
Iako se slažem s pokušajem I. Jang da uzme u obzir i druge forme potčinjavanja osim onih koje pogađaju žene, ipak nalazim da je njeno rešenje „grupno diferenciarnog principa građanstva“ krajnje problematično. Za početak, ideja grupe koju ona poistovećuje sa sveobuhvatnim identitetom i načinom života, može imati smisla za grupe kao što su američki starosedeoci, ali je sasvim neadekvatna kao opis za mnoge druge grupe čije zahteve ona želi da uzme u obzir, kao što su žene, stari, različito sposobni, i drugi. Ona zastupa jednu krajnje esencijalističku ideju „grupe“, i to objašnjava zašto se, uprkos svim suprotnim tvrdnjama, njeno shvatanje ne razlikuje mnogo od pluralizma interesnih grupa koji ona kritikuje: postoje grupe čiji su interesi i identiteti već dati, a politika nije konstruisanje novih identiteta, već pronalaženje načina za zadovoljenje zahteva različitih delova koji će biti prihvatljivi za sve. U stvari, moglo bi se reći da je njeno shvatanje neka vrsta „habermasovske verzije pluralizma interesnih grupa“, u kojem se ne smatra za grupe da se bore za sebične lične interese već za pravdu, i gde je naglasak stavljen na potrebu za argumentacijom i javnošću. Tako se u njenom radu politika i dalje shvata kao proces bavljenja već-konstituisanim interesima i identitetima, dok, u pristupu koji ja zastupam, cilj radikalnog demokratskog principa građanstva treba da bude konstruisanje zajedničkog političkog identiteta koji bi stvorio uslove za uspostavljanje jedne nove hegemonije artikulisane kroz nove egalitarne društvene odnose, prakse i institucije. To ne može biti ostvareno bez transformacije postojećih pozicija subjekta; to je razlog što model dugine koalicije kome je naklonjena I. Jang može da se vidi samo kao prva stepenica ka uvođenju radikalne demokratske politike. Doista, on može omogućiti mnoge prilike za dijalog između raznih potčinjenih grupa, ali da bi njihovi zahtevi bili konstruisani na principu demokratske jednakovrednosti, potrebno je stvaranje novih identiteta: u svom sadašnjem stanju mnogi od tih zahteva međusobno se isključuju, a njihova konvergencija može rezultirati samo iz političkog procesa hegemonističke artikulacije, a ne prosto iz slobodne i neizopačene komunikacije.
Feministička politika i radikalna demokratija
Kao što sam na početku napomenula, među feministkinjama postoji prilično velika zabrinutost oko mogućnosti utemeljivanja feminističke politike kada se postojanje žena kao žena dovede u pitanje. Tvrdi se da napuštanje ideje o ženskom subjektu sa specifičnim identitetom i interesima koji se daju definisati, znači izmicanje tla feminizmu kao politici. Prema Kejt Soper (Kate Soper), feminizam, kao i svaka druga politika, oduvek je podrazumevao okupljanje, pokret koji se zasnivao na solidarnosti i sestrinstvu žena, koje možda ništa drugo ne povezuje osim njihove istosti i „zajedničkog cilja“ kao žena. Ako se baš ta istost ospori na temelju toga da ne postoji nikakvo „prisustvo“ ženskosti, ništa što termin „žena“ neposredno izražava, i ništa konkretno predstavljeno osim pojedinačnih žena u pojedinačnim situacijama, tada se ideja političke zajednice izgrađene oko žena – središnje težnje ranog feminističkog pokreta – ruši.15
Ja smatram da K. Soper ovde konstruiše jednu nelegitimnu opoziciju između dve ekstremne alternative: ili postoji jedno već dato jedinstvo „ženskosti“ na osnovu nekog apriornog pripadanja, ili, ako se ono porekne, ne mogu postojati nikakvi oblici jedinstva i feminističke politike. Odsustvo ženskog esencijalnog identiteta i unapred datog jedinstva, međutim, ne isključuje konstruisanje mnogostrukih formi jedinstva i zajedničke akcije. Kao rezultat konstruisanja čvornih tačaka, može doći do delimičnih fiksiranosti i uspostavljanja labavih formi identifikacije oko kategorije „žene“ koje obezbeđuju osnovu za feministički identitet i feminističku borbu. Kod K. Soper nailazimo na jedan tip nerazumevanja antiesencijalističke pozicije koji je učestao u feminističkim tekstovima i koji se sastoji u verovanju da kritika esencijalnog identiteta mora nužno voditi potpunom odbacivanju svakog koncepta identiteta.16
U Nevoljama s rodom,17 Džudit Batler (Judith Butler) pita, „Koji novi oblik politike se pojavljuje kada identitet kao zajednički osnov prestane da sputava diskurs feminističke politike?“ Moj odgovor je da takvo sagledavanje feminističke politike otvara mnogo šire mogućnosti za demokratsku politiku čiji je cilj artikulisanje mnoštva različitih borbi protiv opresije. Ono što se pojavljuje jeste mogućnost projekta radikalne i pluralne demokratije.
Da bi bio adekvatno formulisan, takav projekat zahteva odbacivanje esencijalističke ideje identiteta žena kao žena, kao i pokušaja da se utemelji specifična i strogo feministička politika. Feministička politika ne treba da bude shvaćena kao posebna forma politike čiji je smisao ostvarivanje interesa žena kao žena, već pre kao postizanje feminističkih težnji i ciljeva unutar konteksta jedne šire artikulacije zahteva. Te težnje i ciljevi treba da se sadrže u transformaciji svih diskursa, praksi i društvenih odnosa u kojima se kategorija „žena“ konstruiše na način koji implicira potčinjavanje. Za mene, feminizam je borba za jednakost žena. Ali to ne treba da se shvati kao borba za realizovanje jednakosti jedne odredljive empirijske grupe sa zajedničkom esencijom i identitetom žena, već pre kao borba protiv mnogostrukih formi u kojima se kategorija „žena“ konstruiše u potčinjenosti. Međutim, moramo biti svesni činjenice da ti feministički ciljevi mogu da se kons>truišu na mnogo različitih načina, u skladu s mnogostrukim diskursima u čijim se okvirima mogu naći: marksističkom, liberalnom, konzervativnom, radikalno-separatističkom, radikalno-demokratskom, itd. Prema tome, nužno postoji mnogo feminizama, i sve pokušaje nalaženja „istinske“ forme feminističke politike treba napustiti. Ja mislim da feministkinje politici mogu da doprinesu promišljanjem uslova za stvaranje efektivne jednakosti žena. Takvo promišljanje mora biti pod uticajem postojećih političkih i teoretskih diskursa. Umesto pokušaja da se dokaže da je neka data forma feminističkog diskursa baš ona koja odgovara „pravoj“ esenciji ženskosti, trebalo bi pokazati koliko ona otvara bolje mogućnosti za razumevanje mnogostrukih formi potčinjavanja žena.
U ovom tekstu moj osnovni argument je da za feministkinje koje su posvećene političkom projektu čiji je cilj borba protiv onih oblika potčinjavanja koji postoje u mnogim društvenim odnosima, a ne samo u onim koji su povezani s rodom, pristup koji nam omogućava da razumemo kako se subjekt konstruiše kroz različite diskurse i pozicije subjekta jeste zasigurno mnogo adekvatniji od pristupa koji naš identitet svodi na jednu jedinu poziciju – bila to klasa, rasa ili rod. Takođe, za ovaj tip demokratskog projekta korisnija je perspektiva koja nam omogućava da obuhvatimo mnoštvo načina kojima se konstruišu odnosi moći i koja nam pomaže da raskrinkamo forme isključivanja koje postoje u svim pretenzijama ka univerzalizmu i tvrdnjama da je pronađena istinska esencija racionalnosti. Zato kritika esencijalizma i svih njegovih različitih formi – humanizma, racionalizma, univerzalizma, ne samo što nije prepreka za formulisanje feminističkog demokratskog projekta, već je doista sam uslov njene mogućnosti.
Preveo s engleskog Ranko Mastilović
(Iz: Feminists Theorize the Political, priredile Judith Butler i Joan Scott, Routledge, New York & London 1992)
_________________________________
NAPOMENE
1. Vid. izdanje časopisa Difference, 1 (septembar 1989), pod naslovom „The Essential Difference: Another Look at Essentialism“, kao i knjigu Diane Fuss, Essentially Speaking, Routlege, New York 1989.
2. Ernesto Laclau and Chantal Mouffe, Hegemony and Socialist Strategy. Towards a Radical Democratic Politics, Verso, London 1985.
3. Zanimljivu kritiku dileme jednakost vs. razlika, inspirisanu problematikom sličnom onoj koju ovde branim, v. u Joan W. Scott, Gender and The Politics of History, Columbia Univ. Press, New York 1988, deo IV. Kod feministkinja kritiku esencijalizma prvo je razvio časopis m/f, koji je tokom osam godina postojanja (19781986) dao neprocenjiv doprinos feminističkoj teoriji. Ja smatram da još uvek nije prevaziđen i da uvodnici i prilozi Parveen Adams i dalje predstavljaju najsnažniju razradu antiesencijalističkog stanovišta. Izbor najboljih članaka iz 12 brojeva m/f ponovo je objavljen u The Woman in Question, prir. Parveen Adams i Elisabeth Cowie (Cambrige, Mass.: MIT Press, 1990 i London: Verso, 1990).
4. Sara Ruddick, Maternal Thinking, Verso, London 1989; Jean Bethke Elshtain, Public Man. Private Woman, Princeton University Press, Princeton 1981.
5. Jean Bethke Elshtain, „On ‘The Family Crisis'“, Democracy, 3, 1 (zima 1983), p. 138.
6. Mary Dietz, „Citizenship with a Feminist Face. The Problem with Maternal Thinking,“ Political Theory, 13, 1 (februar 1985).
7. Carole Pateman, The Sexual Contract, Stanford University Press, Stanford 1988, i The Disorder of Women, Polity Press, Cambridge 1989, kao i brojni neobjavljeni tekstovi na koje ću se oslanjati, naročito na: „Removing Obstacles to Democracy: The Case of Patriarchy“; „Feminism and Participatory Democracy: Some Reflections on Sexual Difference and Citizenship“; „Women’s Citizenship: Equality, Difference, Subordination“.
8. Carole Pateman, „Feminism and Participatory Democracy“, neobjavljen tekst predstavljen na ‘Meeting of the American Philosophical Association’, St. Louis, Missouri, maj 1986, p. 24.
9. Ibid., p. 26.
10. Ibid., pp. 7-8.
11. Carole Pateman, The Disorder of Women, p. 53.
12. Debatu između liberala i komunitaraca detaljnije analiziram u članku „American Liberalism and Its Critics: Rawls, Taylor, Sandel and Walzer“, Praxis International, 8, 2 (jul 1988).
13. Koncepcija principa građanstva koju ovde predstavljam šire je razvijena u mom tekstu „Democratic Citizenship and The Political Community“, u Community at Loose Ends, prir. Miami Theory Collective (Minneapolis, MN: University of Minnesota Press, 1991).
14. Iris Marion Young, „Impartiality and the Civic Public“, u Feminism as Critique, prir. Seyla Benhabib i Drucilla Cornell (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1987) i „Polity and Group Difference: A Critique of the Ideal of Universal Citizenship“, Ethics, 99 (januar 1989).
15. Kate Soper, „Feminism, Humanism and Postmodernism“, Radical Philosophy, 55 (leto 1990), pp. 1117.
16. Sličnu konfuziju nalazimo i kod Diane Fuss, koja, kako pokazuje Anna Marie Smith u svom prikazu knjige Essentially Speaking, Feminist Review, 38 (leto 1991), ne shvata da ponavljanje jednog znaka može da se dogodi bez esencijalističkog utemeljenja. S tog razloga ona može da iznese tvrdnju da je konstrukcionizam esencijalistički utoliko što podrazumeva ponavljanje istog označitelja u različitim kontekstima.17. Judith Butler, Gender Trouble, Feminism and the Subversion of Identity (New York: Routledge, 1990), p. xi.