Kada se govori o ratu i svim strahotama koje on donosi, to je gotovo uvek priča iz muške perspektive. Žene se najčešće pominju tek kao (pasivne) žrtve, u raznim izveštajima i statistikama o broju stradalih, izbeglih itd. („žene, deca, starci“). Pobede, bitke, porazi, pregovori, primirja, ne uključuju priču o tome kako se odvija svakodnevni život u ratnim uslovima, život onih koji ne nose vojničke čizme. To što žene (uglavnom) ne ratuju, kao što procentualno nisu značajnije uključene ni u odlučivanja o ratu i miru ne umanjuje značaj njihovih uloga i angažmana u vandrednim okolnostima koje ratna situacija proizvodi. Predmet mog rada jeste da makar delimično prikaže doživljaj rata iz ženskog ugla. Govoriću o iskustvima žena iz Srbije proživljenim tokom tromesečnog bombardovanja NATO snaga 1999. godine. Njihove priče su različite – od aktivnog suprotstavljanja nacionalističkoj politici i otpora prisilnoj mobilizaciji njihovih muških srodnika, do patriotske podrške režimu koji je ušao u ratni sukob. Na kojoj god strani da su bile – tragična iskustva rata su podnele na sličan način. O tim iskustvima, načinu na koji su organizovale i održavale život, trpele i borile se da sačuvaju normalnost, govori se u ovom radu.
Ključne reči: rat, ženska iskustva, preživljavanje, otpor, marginalna istorija