Mladi su zakon – intervju sa Aleksandrom Mirimanov

Kakva je veza između umetnosti i mentalnog zdravlja? Koja je uloga umetnosti u rušenju stereotipa kod dece? Kako je moguće sanirati posledice trenutnih obrazovnih politika koje stvaraju autoritarnost i netrpeljivost prema drugačijem? I kako feminizam može da pomogne u borbi? Ovo su samo neka od tema razgovora sa Aleksandrom Mirimanov, likovnom pedagoškinjom, savetnicom u integrativnoj art prihoterapiji, autorkom izložbe “Ka drugom – umetnost nevidljivih” i alumnistkinjom prve generacije Digitalne feminističke škole.

“Izazovi sa mentalnim zdravljem su u uskoj vezi sa društvenim okolnostima u kojima živimo”

U svom aktivizmu se dosta oslanjaš na umetnost i mentalno zdravlje. Kakva je veza između mentalnog zdravlja, umetnosti, ljudskih i ženskih prava?

Pre godinu dana sam realizovala projekat “Ka drugom – umetnost nevidljivih” sa korisnicima psihijatrijskih usluga čiji je nosilac udruženje građana “Patrija” a sada privodim kraju projekat “Umetnost i dečija prava” čiji je nosilac Centar za razvoj potencijala dece i mladih “Play” iz Novog Sada.

Sa korisnicima psihijatrijskih usluga sam likovni izraz koristila kao pomoćno sredstvo tokom  komunikacije a materijal do kog smo došli sam sažela i spakovala u formi izložbe koja izmeđuostalog ima za cilj da ukaže na društvene i sistemske probleme koji ih pogađaju. Nažalost, psihijatrija sa kojom su imali dodira je poznata po kršenju osnovnih ljudskih prava što je opet posledica dominantne kulture izopštavanja ljudi koji na bilo koji način odstupaju od takozvane normale. Na izložbi se mogu iščitati priče o preživljenim neprijatnim iskustvima na psihijatriji kao i one koje se tiču odrastanja i životnih okolnosti koje su prethodile odlasku na psihijatriju.  

Ta izložba je moj skromni pokušaj da publiku podstaknem na promišljanje o mentalnom zdravlju ukazivanjem na to da su izazovi sa mentalnim zdravljem u uskoj vezi sa društvenim okolnostima u kojima živimo, kao i pokušaj da podstaknem publiku na preispitivanje sopstvenih diskriminišućih i stigmatizujućih praksi.

Na drugom projektu sa decom od 10 do 14 godina imam sasvim drugačiji pristup. Deca su željna toga da dele svoja iskustva i razumeju da što manje proverenih informacija imaju to je lakše odraslima da manipulišu njima. To što deca nisu informisana i ne razumeju svoja prava vidim kao ozbiljan sistemski problem, odatle i inicijativa za realizacijom ovog pilot projekta. Iako u članu 22. Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju stoji da će učenici nakon osnovnog obrazovanja biti sposobni da kritički procenjuju informacije, da će umeti da prepoznaju i uvaže ljudska i dečja prava i biti sposobna da aktivno učestvuju u njihovom ostvarivanju, rekla bih da ova vlast nije spremna za decu koja kritički misle, koja su informisana o svojim pravima i spremna da se bore za njih.

Kao zaključak – rekla bih da je ne samo poznavanje nego razumevanje i kontinuirano promišljanje o dečjim, ljudskim i ženskim pravima i lično osnažujuće i nužno kako bi preciznije artikulisali poruke koje šaljemo društvu kroz bilo koji vid društveno angažovane umetnosti. 

Prošle godine si organizovala izložbu “Ka drugom – umetnost nevidljivih” – ko su Drugi i kako trenutni politički kontekst utiče na nevidljivost?

U kontekstu projekta se misli na osobe koje trenutno ili u dužem vremenskom periodu imaju izazove u psihsocijalnom funkcionisanju. Većinom su to korisnici psihijatrijskih usluga. Drugi može biti bilo ko jer “svako može da pukne”. 

Ali ako se recimo osvrnem na osobe koje su smeštene u institucijama poput psihijatrije, rezidencijalnih ustanova, domova za decu bez roditeljskog staranja … jasno je da u najmanju ruku postoji odsustvo adekvatne sistemske podrške. Većina ljudi nije informisana o jezivim situacijama koje se odvijaju iza zatvorenih vrata tih institucija ali zato jeste o tome šta se dešava u “Zadruzi”. Pored toga veoma često u medijima nailazimo na izjave koje su diskriminišuće i stigmatizujuće prema osobama sa izazovima, tako što za određenu grupu nasilnika i ubica pišu i govore da su osobe sa dijagnozom (ne računaju se vlasti podobni nasilnici i ubice). To je jednostavan primer toga kako se kroz državno ideološki aparat oblikuje odnos građana i građanki prema mentalnom zdravlju. Dakle čovek u Srbiji, što više pati to je manje vidljiv.

Pored toga ne vidim da su promišljanja o politikama mentalnog zdravlja deo političkih programa. Pitanje društvene i sistemske odgovornosti se ne otvara jer se osoba koja pati i dalje gleda van konteksta zajednice u kojoj živi. U Srbiji većina ljudi nažalost ne zna razliku između psihologije, psihijatrije i psihoterapije. Zakon o psihoterapiji još uvek ne postoji a i ona uglavnom je dostupna samo pripadnicima više srednje klase. Opet, nisu ni svi/e psihoterapeuti/kinje senzibilisani/e za rad sa različitim grupama ljudi uključujući višestruko marginalizovane (osobe sa invaliditetom, pripradnici LGBTIQ, samohrane majke, Romi/kinje, pripadnici/e etničkih manjina, žrtve muškog ili porodičnog nasilja, osobe koje su preživele incest itd).

„Kada se mladima, svim mladima, obezbedi dovoljno prostora i uslova za razvoj, mladi kidaju i mladi su zakon“

Kao likovna pedagoškinja i osnivačica Eksperimentalne likovne laboratorije dosta radiš sa decom. Kakva je veza između umetnosti i netolerancije i stereotipa kada je reč o deci? 

Čovek oko 70% sadržaja prima vizuelnim putem, što će reći da je važno ovladavati vizuelnim jezikom, dakle kontinuirano ga uvežbavati kao i bilo koji jezik (prvo kroz likovne aktivnosti u vrtiću i kasnije na časovima likovne kulture). 

Deca u Srbiji tokom osam godina osnovnog školovanja imaju oko 280 sati likovne kulture što nas svrstava među zemlje sa najmanjim fondom časova u Evropi dok Švedska ima fond od 1680 sati. 

Jedna od osnovnih stvari jeste učenje gledanja i beleženje onoga što vidimo i doživljavamo. Dok gledamo, naš um neprestano traži u koju kategoriju prepoznatljivih informacija da smesti podatke koje prima u vidu svetlosnih informacija u dužici našeg oka kako bi na kraju došli do zaključka da nešto i vidimo. Sa tim u vezi ako naš um ne pronađe kategoriju za informaciju koju primamo odnosno za pojavu u koju gledamo, mi za tu pojavu ostajemo slepi… ne prepoznajemo je. Pored toga tu su i perceptivni šumovi koje ćemo teško prepoznati ukoliko napamet tumačimo ono u šta gledamo i mislimo da vidimo. Takvim površnim opažanjem lako možemo biti izmanipulisani… što će takođe reći da je razvoj vizuelne percepcije u uskoj vezi i sa razvojem kritičkog mišljenja. 

“Neophodna je radikalna izmena obrazovnih politika, kako bi se razvojem kritičkog mišljenja doprinelo gašenju autoritarnih politika”

Ukratko što više saznanja imamo o različitim pojavama, više toga možemo videti… iliti možemo prepoznati ono u šta gledamo, što znači da gledati i videti nije isto. Da skratim priču, to kako vidimo i čitamo stvari je jedan nivo problema kojim se ne bavimo na časovima likovne kulture a drugi nivo problema je internalizacija svih poruka koje dobijamo još u vrtiću kroz razne likovne igre i aktivnosti koje mogu delovati krajnje bezazleno dok uopšte nisu.

Deca tokom školovanja na časovima likovne kulture takođe uče da prepoznaju odredjena umetnička dela ali ne i da preispituju i razumeju njihovu vrednost. Pored toga se često širi to pogrešno uverenje da su likovne aktivnosti pogodne samo za decu koja pokazuju odredjeni talenat. 

“Lep” crtež i netolerancijaDeca su nažalost usmerena na pohvale koje će dobiti ako je crtež protumačen kao lep. Pravo na različitost potpuno izostaje. Crtež ako nije lep on je percipiran kao čudan ili ružan. To da je crtež lep, da su osećanja lepa, da si ti lep ili lepa, to je merilo stvari. Šta god to imati „lep“ crtež znači. Lep crtež je mrtav crtež koji razvlači osmeh na licima odraslih i suštinski ne prenosi nikakav doživljaj. To dete će vrlo brzo i samo imati ozbiljan problem ako štrči kao drugačije ili čudno …ono će patiti ako se ne uklopi u sve što je lepo, ako ne misli isto kao i grupa kojoj pripada, ako ne sluša istu muziku, ne oblači sličnu odeću, nema iste igračke… Naravno to sve vremenom sa sobom povlači netrpeljivost i netoleranciju prema drugačijem, drugom, različitom na svim ostalim nivoima.

Da li misliš da mladi danas imaju dovoljno prostora da razvijaju kritičko mišljenje, otvorenost prema drugačijem i podrške u opiranju stereotipima?

Odgovor je ne. Mislim da nemaju dovoljno prostora i da mladima nedostaje vođstvo/mentorstvo odgovarajućih odraslih. Kada dođe do tog spoja, kada su mladi usmereni, kada im je omogućen pristup važnim relevantnim informacijama, kada su podsticani da kritički čitaju te informacije, kada imaju istraživačke zadatke i kada su odrasli tu da bez osuđivanja saslušaju te mlade… čini mi se da tada dolazi do značajnih promena. Mislim da tek kroz proces neformalne edukacije dolazi do aktiviranja potencijala mladih. 

Mladi, kao i svi ostali, nažalost najčešće reprodukuju vrednosti i ponašanja koja su podržana u njihovom kružoku i zato im je potreba podrška kroz neformalne oblike edukacije gde će razvijati kritičko mišljenje. Kada kažem mladi, mislim na sve mlade, pogotovo na mlade sa margine koje gotovo i ne vidim nigde na sceni, ne čujem ih dovoljno tako da taj faktor inkluzije ozbiljno nedostaje. Toliko nedostaje da boli i zato ću iskoristiti ovu priliku da spomenem predstavu “Pogledaj me” Romana Nikolića o životu mladih Roma i Romkinja i diskriminaciji koju trpe. Eto, ne kapiram zašto neke pozorišne predstave i filmovi nisu obavezni za gledanje kao što su neke lektire obavezne za čitanje i zašto upravo ova predstava ne igra u svim osnovnim i srednjim školama u regionu. 

Sve u svemu, kada se mladima, svim mladima, obezbedi dovoljno prostora i uslova za razvoj, mladi kidaju i mladi su zakon.

Alumnistkinja si prve generacije Digitalne feminističke škole. Da li ti je, i ukoliko da, na koje sve načine, DFŠ pomogla da sagledaš različite nivoe i kontekste politika diskriminacije i marginalizacije? 

Pre DFŠ nisam imala jasan i pregledan uvid u istoriju ženske borbe niti u sve slojeve koje te borbe dotiču. Predavanja su za mene bila vrlo intenzivna i trebalo mi je par meseci da obradim bar deo informacija, Povremeno se vraćam skriptama jer smo zaista dosta toga obradili za veoma kratko vreme. Uticaj DFŠ je snažan i polako utiče na sve aspekte mog života od privatnog do poslovnog. Mogu reći da je proces drugačijeg, kritičkog i feminističkog sagledavanja istorije, kulture, politike, privatnih i poslovnih odnosa nekako tek započet i da je to proces koji se razvija. Podstaknuta sam da postavim granice tamo gde one nisu dobrodošle. Drugačije razumem svoja prethodna iskustva, iskustva moje mame, tetke, maćehe i drugih žena. Užasno je bolan taj proces osvešćivanja ali je potreban. 

Muškarci su takođe žrtve patrijarhata. Što bi pokojna bell hooks rekla “patriarchy has no gender”. Mislim da treba iznova ponavljati da feminizam nije protiv muškaraca nego patrijarhata kao sistema koji je toksičan i za žene i za muškarce.

U jednom intervjuu si rekla da si pohađajući DFŠ “skapirala koliko zapravo ne znaš ništa o svetu u kom živiš i polako si počela da kapiraš politiku”. Kakav je to svet u kome živiš i kakva je to politika koju nakon DFŠ shvataš?

Ja i dalje ne vidim sebe kao politički pismenu osobu ali recimo da sam u odnosu na ranije politički manje naivna. Kapiram da ideologija i sistem vrednosti jednog naroda imaju snažniji uticaj na pripadnike/ce tog naroda od recimo novih zakona koji se donose. Kapiram da ljudi na vlasti kroz državno ideološki aparat: školu, crkvu, medije, kulturne obrasce… seju tihu, konstantnu mržnju prema različitima i time normalizuju nasilje prema drugima i drugačijima, Kapiram da žene nisu svoja prava dobile nego životima izborile i takođe da ni jedna borba nije večno osvojena i sa tim u vezi da je važno biti politički aktivan i zastupati i podržavati politike ravnopravnosti. Kapiram da od razumevanja istorijskih dogadjaja zavisi i razumevanje trenutne političke situacije. Kapiram da nam je neophodna radikalna izmena obrazovnih politika, kako bi razvojem kritičkog mišljenja doprineli gašenju autoritarnih politika.  

Kao umetnici, koliko je tvoje lično političko?

Super pitanje, mada mislim da me ne čini umetnicom to što sam završila Akademiju umetnosti.

Po diplomu sam došla u nekom 8. mesecu trudnoće. Ubrzo nakon porođaja sam krenula na edukaciju iz Integrativne art psihoterapije, radila sam kao konobarica, zatim u vrtiću kao likovna pedagoškinja pa opet u restoranu… i nakon dužeg perioda vrtenja u krug i finansijske krize sam počela da zapisujem ideje i realizujem ih projektno. Kao samohrana mama nisam imala vremena da se bavim umetnošću, niti sam znala odakle i kako da počnem a da mi pritom taj rad donese novac. Biti umetnik je maltene kao biti prosjak, osim ako ne proizvodiš neke komercijalne stvari ili osim ako nisi neko ime. Hvala ti na ovom pitanju jer bih sada, kada imam primanja, volela da započnem neki novi lični (i politički) projekat i stvaram umetnost nezavisno od finansijske podrške grada, pokrajine ili države.

Kroz svoj rad u okviru likovne pedagogije i savetovanja u integrativnoj art psihoterapiji, kako vidiš feminizam? Koja je njegova uloga i koje su njegove borbe?

Huh, ovo bi bila sjajna tema za neki rad – feminističke borbe u okviru likovne pedagogije i savetovanja. Nije mi jednostavno i lako da odgovorim na ovo pitanje. 

Feministička borba bi podrazumevala radikalnu izmenu pristupa likovnim aktivnostima u vrticu i skoli a konkretni mali koraci bi podrazumevali aktivan rad na dekonstrukciji svih stereotipa. 

U pogledu savetovanja, feminističku borbu vidim kroz dodatnu edukaciju savetnika/ca odnosno usvajanje feminističkog pristupa savetovanju kako bi se izbegla neravnoteža moći u savetodavnom odnosu, kako bi savetnici/e prepoznali/e uticaj društvenih i političkih faktora na mentalno zdravlje žena, kako bi se klijenti osetili sigurno da govore o incestu, silovanju i drugim vidovima nasilja, o interseksualnosti i drugim tabu temama, kako bi savetnici/e podržali/e žene u osnaživanju i prepoznavanju sopstvenih kapaciteta.

Kako zamišljaš DFŠ i CŽS 2042. godine, na CŽS-ov 50-ti rođendan?

Zamišlam da će te godine DFŠ pohađati nove generacije mladih devojaka koje su tokom osnovnog i srednjeg školovanja već imale seksualno obrazovanje zahvaljujući naporima i saradnji CŽS sa ostalim organizacijama i institucijama odnosno Ministarstvom prosvete.

Intervju je sproveden uz podršku Rekonstrukcije ženski fond.