Izgrađivanje zajednica na principima solidarnosti i neophodnost međusobne saradnje

Ana Krstić, aktivistkinja Združene akcije Krov nad glavom i saradnica Centra za ženske studije

Kako se izgrađuju zajednice? Pitanje je koje postavljam sebi već neko vreme. Kako izgraditi progresivni pokret, partiju, organizaciju, udruženje, sindikat ili kakvu drugu zajednicu, toliko rasprostranjenu da svi budu deo nje. I da se kroz nju dođe do korenitih promene koje prekidaju odnose otuđenja, eksploatacije, rodne nejednakosti i obezbeđuju krov nad glavom, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, čistu vodu i sve ostale resurse koji su prestali da budu elementarni i za njih (ponovo) moramo da se borimo.

Kroz učešće u političkim grupama, uvidela sam da svaka na svoj način traga za odgovorom. U tom procesu nalaženja odgovora ide se ka sužavanju i pružanju konkretnih zahteva ili ideja. Kako bi se obuhvatila širina zadatka i našli načini koji bi bili pravi put ka boljem društvu, prvo se mapiraju uzroci. Ako je uzrok kapitalizam onda je logično rešenje antikapitalistička borba i težnja ka socijalizmu. Ako je uzrok otimanje resursa, onda je rešenje vraćanje istih u ruke onima kojima su oteti. Kada se postavlja pitanje kako do krova nad glavom, odgovor je planska izgradnja stanova, zaustavljanje špekulacija, priuštivo stanovanje i, u krajnjoj liniji, društveno vlasništvo. Kada se (sve glasnije) potkazuje patrijarhalno nasilje, rešenje se nalazi u kolektivnom organizovanju i zajedničkoj borbi. Svako veliko pitanje ima veliki odgovor. I dok se ovako sedi za računarom i o tome piše ili raspravlja sa drugima, rešenja deluju jednostavno. Samo je potrebno da kroz zajedničko organizovanje i solidarnu borbu sa drugima iznesemo politički plan koji će biti „plasiran“ u svet kako bi se što veći broj ljudi priključio borbi ka ostvarenju zajedničkog cilja – boljeg i pravednijeg društva za sve.

Ali, u tom grmu leži zec. Stvari ipak funkcionišu dosta drugačije izvan okvira računara i korica knjiga. Tada provejava pitanje kako direktne političke akcije iskomunicirati sa drugima tako da ne zvuče kao borba protiv vetrenjača koju vodi nekoliko entuzijasta. Sažeto uputstvo za ostvarivanje političkih ciljeva ne postoji, već kombinacija zajedničkog iskustva, političkih ideja, teorije i prakse dovodi do formiranja sopstvene zamisli šta i kako je najbolje raditi. Nekada zaboravim da se podsetim da je taj put trnovit, sa dosta uspona i padova. Da bi se ostvarila ideja o boljem i pravednijem društvu, neophodno je da se prepešači hiljadu sitnih koraka koji su dosadni, zamorni, nekada naizgled besmisleni, ali uvek neophodni. Taj trenutak osvešćivanja toga da mnogo padova i razočaranja nikada ne znači kraj, već da treba da se uzdignem, pogledam oko i iza sebe i podsetim se čemu je zajednička borba doprinela i čemu još može da doprinese u budućnosti.

Kroz učešće u Združenoj akciji Krov nad glavom, prošla sam i prolazim kroz niz uspona i padova, preispitivanja lične i kolektivne nemoći, a katkad i nedostatka strpljenja i snage da nastavim dalje. Trudim se da sebe podsetim na milion sitnih koraka koji treba da se načine dok gledam u daljinu nadajući se ostvarenju cilja koji je toliko zamagljen da se jedva nazire silueta. Ali, tu je, ja i svi ostali možemo da ga čujemo, namirišemo, osetimo, ali ga ne dodirujemo. I tako se pitam, kada i kako ćemo podići borbu na taj nivo da je svakom intuitivno jasno zašto niko ne sme da ostane na ulici i bude bez krova nad glavom. Podsetim sebe često da ono što je ne tako davno bila normalnost u kojoj su se stanovi gradili kako bi obezbedili sigurnost i stabilnost, a nisu služili za ubiranje profita nekolicine, danas deluje kao lepa bajka iz prošlosti. Jasno je odakle to potiče. Ta decenijama ponavljana mantra o privatizaciji i liberalizaciji, uz prepuštanje tržištu da reguliše naše živote, toliko je duboko internalizovana da se danas smatra normalnim to što samo oko 10% stanovništva ima kupovnu moć da podigne kredit i priušti sebi krov nad glavom. A ovo dovodi do daljeg zaduživanja u sve nesigurnijim uslovima rada, i automatski implicira dužničku ekonomiju kao normalno stanje stvari bez koje ne može da se postoji. Ukoliko, pak, dug ne može da se vrati, to dalje stvara osećaj lične nemoći i stida zbog situacije u kojoj se osoba našla, a mehanizmi kapitalističkog društva deluju tako što osiromašeno stanovništvo iscrpljuju do kranjih granica ljudske izdržljivosti. Dug je tako jedan od mnoštva primera kroz koji se vidi kako mehanizmi kapitalističkog društva pletu mrežu nesigurnosti i zavisnosti utičući na celokupan život ljudi, daleko izvan strogo ekonomskih odnosa.

Dug kao kolektivna odgovornost, ne lična krivica

Svi znamo da „dug nije dobar drug“, nebrojano puta smo čuli kako ne treba nikome biti dužan/na, a čak i ako se to desi, „dug mora da se vrati“. Oko pojma duga, ispredena je čitava politika bazirana na osećaju krivice i društvene osude koja svakoga ko se zaduži stavlja na stub srama. S druge strane, ovaj narativ postaje toliko sveprisutan i prihvaćen da niko ne postavlja pitanje kakvi su to društveni uslovi koji navode osobu da se zaduži kako bi mogla da pregura mesec, kupi hranu ili lekove, i obezbedi sebi dom. Baš iz tog razloga je neophodno da se širi društveni kontekst posmatra kao uzrok nepovoljnog stanja u kojem se neko nalazi, ne obrnuto. Pre svega, skoro je nemoguće priuštiti sebi dom bez podizanja kredita. A za kreditnu sposobnost je neophodno da osoba ima ugovor o radu, relativno stabilno zdravstveno stanje i da ispuni niz drugih uslova koji bi banci dali zeleno svetlo da odobri kredit, uz sve to ugovarajući i nekoliko sredstava obezbeđenja u svoju korist. To nas sve dovodi do procenta da samo 5% ljudi u Srbiji kupuje stan. S druge strane, uslovljenost zaduživanja zarad opstanka u vremenu opšte prekarizacije poslova stvara začarani krug nesigurnosti, i dovodi do situacija kada samo dva meseca kašnjenja sa otplatom rate za kredit mogu da dovedu do gubitka doma. Pritom, ovde se stvar ne završava, jer svako ko se nađe u situaciji nemogućnosti otplate kredita ili vraćanja duga ima osećaj sramote i ličnog neuspeha koji je još više produbljen opštom atmosferom stigmatizacije i društvene osude praćene izjavama ,,pa ko im je kriv, što su se zaduživali kada nisu imali da vrate’’.

Ovaj politički narativ o individualnoj odgovornosti i ličnoj krivici se gaji već tri decenije unazad i predstavlja prepreku da se uvide društveni mehanizmi koji utiču na uslove života svake pojedinke i pojedinca. Individualizacija odgovornosti i krivice otežava podizanje borbe za pravo na dom na viši nivo, jer zahteva razbijanje stvorenih predrasuda i konstantno ponavljanje osnovnog principa da niko ne sme da bude bez krova nad glavom. Jedan deo borbe podrazumeva i razbijanje ovog usvojenog osećaja krivice koji pasivizira ljude stvarajući od njih apolitične subjekte koji jedino smeju da trpe i ćuti dok drugi donose odluke u njihovo ime. Zato je važno raditi na promeni političkih mehanizama koji imaju za cilj da spreče aktivan otpor i delegitimizuju dalju borbu tako što obesmišljavaju kolektivno organizovanje i navode na pomisao kako je ovo najbolji od svih svetova i da alternativa ne postoji. U realnosti, onog trenutka kada se kolektivno deluje, podiže se glas protiv eksploatacije i opresivnih mehanizama kapitalističkog sitema i stiče se znanje i veštine na koji način prevazići usvojene političke narative i raditi na izgradnji boljeg društva. S druge strane, postavljam sebi pitanje kako se do tog pravednijeg društva dolazi? Da li ovaj ili neki drugi kolektiv ima jačinu da dopre do tolikog broja ljudi i promeni politički pravac delovanja celokupnog društva?

Kako se zajednički organizovati?

Činjenica da niko ne deluje izolovano izvan društva dovodi do potrebe da se stvaraju mreže saradnje sa drugim pojedinkama/cima i kolektivima i proširuje polje zajedničke borbe. Tako se borba za pravo na dom susreće i prepliće sa solidarnim borbama protiv beskućništva i gladi, udružuje se sa drugim kolektivima kako bi se izborili za adekvatno i priuštivo stanovanje, a takođe prodire i izvan okvira nacionalne države formirajući transnacionalne saveze sa različitim stambenim i feminističkim pokretima. Ovako formirana savezništva omogućavaju deljenje znanja i iskustva neophodnih za dalje organizovanje i prevazilaženje prepreka.

S druge strane, moć organizacija koje su nosioci progresivnih i levih politika jeste ograničena. Kao predstavnici društvenih promena ove organizacije rade na tome da stvore pravednije društvo za sve, dok u isto vreme država aktivno radi na suzbijanju svake težnje za socijalnom pravdom. Takođe, iako postoji mreža međusobne saradnje, svaka organizacija deluje iz svog centra i teško je zadati jak udarac koji će urušiti sistem. U isto vreme, neoliberalizam je svojom logikom privatizacije i liberalizacije napravio još veće rupe ne pružajući skoro nikakvu socijalnu zaštitu. U tom smislu država igra značajnu ulogu jer omogućava ovakvu političku i ekonomsku klimu, ona se povlači iz pružanja osnovnih životnih potreba i prebacuje ih na privatni sektor. Procep koji je na ovaj način napravljen popunjavaju organizacije civilnog sektora, samoorganizovani kolektivi i progresivni pokreti koji predstavljaju buffer da ne bi došlo do potpunog društvenog osiromašenja i otimanja poslednjih resursa koji su ostali. Sve ove zajednice aktivno upiru prstom u one manjkavosti zbog kojih su se oformile kako bi potkazale profitere i sprečile (a češće ublažile) posledice bogaćenja manjine i osiromašenja većine. Iako postoje velike želje i snovi o tome kako bi društvo trebalo da izgleda, ograničenja koja kapitalističko društvo postavlja znaju da zadaju jak udarac koji brzo može da sklizne u osećaj nemoći i dovede do obeshrabrenja i rezigniranosti. S jedne strane, vrlo često su politički planovi visoko postavljeni da ih je teško dostići, što lako dovodi do pregorevanja u ionako potkapacitiranim organizacijama i može da rezultira razočaranjem i prestankom daljeg angažovanja. S druge strane, javlja se tendencija da se ne vide, a još manje slave, uspesi koji su često postignuti „na mišiće“. Činjenica jeste da borba opstaje, menja svoj oblik dok se malo širi, malo sužava, u zavisnosti od okolnosti i trenutka. Ona bez sumnje stiže do ljudi koji je oblikuju i daju joj snagu, često je menjaju u skladu sa svojim načelima i uverenjima, ali je i prihvataju kao neminovnu i neophodnu. I to je dobro, to je super! Kada se ide korak po korak, stiže se daleko, uz konstantna i preko potrebna preispitivanja sopstvenih ideja, principa, ličnih uverenja, međusobnih odnosa, metoda borbe, i sve se to rade kroz zajedničko delovanje koje svojim postojanjem i akcijom razbija ukorenjena uverenja o nepostojanju alternative.

Umrežavanje i saradnja sa drugim progresivnim i levo orijentisanim kolektivima me je dovela do saznanja da u skoro svim zajednicama često provejavaju slična pitanja: kako izaći iz zone komfora, šta uraditi kako bi se više ljudi priključilo zajedničkoj borbi, kako smisliti hiljadu i petstoti način da se privuku nove članice i članovi. S tim u vezi su i pitanja kako izaći iz kruga poznatih i dopreti do mase novih ljudi sa kojima se zajedno mogu graditi nehijerarhijski kolektivi i produbiti ideje samoorganizovanja. I dok su sva ova pitanja jako bitna, čini mi se da se olako preskače neophodnost samorefleksije dok se neupitno ide ka tome da se kontinuirano uvećava broj članica i članova.

Samopodrška i osnaživanje su potrebni elementi bez kojih sam kolektiv ne bi mogao da postoji. Vrednosti kojima se teži moraju da se ostvare i u sopstvenim redovima. Primetila sam da u progresivnim kolektivima postoji tendencija da se smatra da su prevaziđeni hijerarhijski društveni odnosi i odbačeni internalizovani načini ponašanja koje diktira patrijarhalni kapitalizam, ali često se dešava upravo suprotno. U tim trenucima bitno je podsetiti se na neophodnost kontinuiranog promišljanja i promene načina ponašanja u samoj zajednici. Ovaj proces može biti manje ili više uspešan, ali je uvek neophodan. Isto tako je i teško dostižan. Opresivne strukture koje diktiraju društvene odnose veće su od same borbe koja se vodi, one prodiru kroz nju i ostaju utisnute u ponašanju svakog aktera i akterke. Ne mislim da bi zbog toga trebalo da se klone duhom, već da rešenje za prevazilaženje ili barem hvatanje u koštac sa usvojenim odnosima moći i patrijarhalnim načinima ponašanja može da se pronađe kolektivnim organizovanjem kroz koje se razvija spremnost stalnog preispitivanja i promišljanja. Veronika Gago u svojoj knjizi u kojoj se bavi pitanjem feminističkog štrajka i načina organizovanja navodi da ono što se dešava prilikom zajedničkog delovanja jeste ,,politika koja pretvara telo jedne od nas u telo svih nas“.[1] Zajedničkim delovanjem postajemo jedno – skupina koja se okupila zarad određenog cilja, koja ujedno teži da oblikuje sopstvenu zajednicu po onim principima na kojima bi celo društvo trebalo da počiva. Kada se organizujemo, želimo da prevaziđemo nametnute principe individualizma i pojedinačne odgovornosti, i pomerimo narativ sa ličnog osećaja krivice i nemoći na širi društveni kontekst. Svaki put kada se nađem u situaciji da ne vidim svetlo na kraju tunela podsetim se da je nemoguće izboriti se sama i da jedino kroz zajedničku akciju i međusobnu saradnju mogu da zamislim pravednije društvo.

A ovo me vraća na pitanje kako se boriti? Principi horizontalnosti i direktne demokratije, borba protiv hijerarhija, opresivnih mehanizama i eksploatacije su početne premise na kojima nastaju samoorganizovani kolektivi koji mogu da prodrmaju osnove kapitalističkog sistema. Težnja je u tome da se promene načini na koje se politika vodi i to baš na licu mesta gde se ona odvija, u kolektivima i pokretima. Svi gorenavedeni principi su takođe feministički, jer rade na prevazilaženju hijerarhija i prekidanju duboko ukorenjenih nejednakih odnosa moći. S tim u vezi, feminizam ima dovoljnu širinu i sve više prodire i u one oblasti i organizacije koje u najužem smislu te reči ne bi bile označene kao ženske/feminističke. Time nam daje nova znanja i iskustva koja mogu dobro poslužiti za prevazilaženje prepreka i poteškoća kolektivnog delovanja.

Ali isto tako je važno ne zaboraviti da prakse koje su nastajale vekovima ne mogu da se iskorene dok lupimo dlanom o dlan. Ono što može da posluži u borbi protiv njih je znanje i iskustvo koje nudi feministička teorija i praksa. S tim u vezi, treba se uvek podsećati na snagu koju u sebi nosi organizovano i zajedničko delovanje, koje sa svim svojim poteškoćama i nesuglasicama nastavlja solidarnu borbu ka zajedničkom cilju – ostvarivanju boljeg i pravednijeg društva za sve.

[1] Verónica Gago, La potencia feminista O el deseo de cambiarlo todo, Madrid: Tinta Limón y Traficantes de Sueños, 2019. https://www.rwfund.org/kriticne-teme/izvori-epistemologije-kriticki-zivot/kriticki-zivot-24-veronika-gago/