Neformalno obrazovanje u oblasti ljudskih prava

Saradnice Centra za ženske studije, Nađa Bobičić, Nađa Duhaček i Lara Končar, učestvovale su u izradi studije „Obrazovanje u oblasti ljudskih prava u Srbiji”, koju je sproveo Civil Rights Defenders, uz podršku US AID-a. Tom prilikom, one su uradile istraživanje o stanju neformalnog obrazovanja u oblasti ljudskih prava u Srbiji, sa naglaskom na dobre prakse, a koje su pratile preporuke. Tim povodom smo razgovarale sa Larom Končar, jednom od autorki istraživanja i novom članicom operativnog tima Centra za ženske studije.

Saradnice Centra za ženske studije, Nađa Bobičić, Nađa Duhaček i Lara Končar, učestvovale su u izradi studije „Obrazovanje u oblasti ljudskih prava u Srbiji”, koju je sproveo Civil Rights Defenders, uz podršku US AID-a. Tom prilikom, one su uradile istraživanje o stanju neformalnog obrazovanja u oblasti ljudskih prava u Srbiji, sa naglaskom na dobre prakse, a koje su pratile preporuke. Tim povodom smo razgovarale sa Larom Končar, jednom od autorki istraživanja i novom članicom operativnog tima Centra za ženske studije.

U studiji „Obrazovanje u oblasti ljudskih prava u Srbiji” je učestvovalo šest ekspertkinja i eksperata u ovoj oblasti – Darija Koturović, Ivan Ilić, Bojan Stojanović, kao i naše saradnice, Nađa Bobičić, Lara Končar i Nađa Duhaček. Publikaciju u kojoj su prezentovani rezultati studije je uredila Neda Mirković, a možete je preuzeti ovde.

Naše saradnice su učestvovale u delu studije koji se bavi neformalnim obrazovanjem, odnosno, dobrim obrazovnim praksama u oblasti obrazovanja o ljudskim pravima u Srbiji. Tom prilikom su sprovele istraživanje koje se baziralo na dvostrukoj metodologiji. U prvom delu istraživanja, istražile su kako je neformalno obrazovanje prepoznato u međunarodnim okvirima ali i kako se ono prepoznaje u okviru zvaničnih prezentacija organizacija civilnog društva u Srbiji. Drugi deo istraživanja je bio posvećen analizi percepcija različitih grupa aktera koji se bave neformalnim obrazovanjem u Srbiji – organizacija civilnog društva, fondacija i državnih institucija. Na ovaj način je, kako autorke kažu, „dobijen širi i raznolikiji pogled na neformalnu edukaciju u polju ljudskih prava u Srbiji”.

Ovo istraživanje je bilo i aplikativno, te ga prati niz preporuka čiji je cilj skretanja pažnje na to da je civilni sektor u prethodnom periodu omogućio inkluzivno i senzibilisano obrazovanje o ljudskim pravima, ali da je njegov rad, koji je pratio visoke standarde i najsavremenije obrazovne metode, bio često otežan nestabilnom i nedovoljnom podrškom u institucionalnom i infrastrukturnom smislu.

O važnosti edukacije u oblasti ljudskih prava, pogotovo u sadašnjem kontekstu revivizacije tradicionalnih narativa, razgovarale smo sa Larom Končar, istraživačicom i novom članicom operativnog tima Centra za ženske studije.

U svom dosadašnjem radu si se bavila temama seksualne eksploatacije, rada i eksploatacije u oblastima poljoprivrede i turizma, kao i prevencijom i edukacijom o trgovini ljudima. Koliko je neformalno obrazovanje važan alat u borbi protiv sistemskih nejednakosti, diskriminacije i nasilja?

Najsvedenije rečeno, neformalno obrazovanje, kada govorimo o oblasti obrazovanja, definitivno je jedan od najsnažnijih alata za borbu protiv i razumevanje različitih sistemskih nejednakosti i nasilja posebno jer je u najvećem broju slučajeva besplatno i teži dostupnosti različitim društvenim grupama. Koristi se kreativnim metodološkim pristupima, zasniva na ideji razmene znanja, iskustava i kritičkog mišljenja, te podstiče na dalje delovanje. Teži da odgovori na potrebe učesnica i učesnika, i što je najvažnije: bavi se problemima i temama koji su manje vidljivi u široj javnosti ili oblasti formalnog obrazovanja. Konačno, neformalno obrazovanje bitno utiče i na širi socio-ekonomski i politički kontekst, na obrazovni sistem i institucionalne aktere, a jedan od dobrih primera su nastojanja feministički orijentisanih organizacija i institucija da ukažu na probleme položaja žena i nasilja nad ženama.

Kakav je kapacitet organizacija civilnog društva u Srbiji u pružanju neformalne edukacije u oblasti ljudskih prava i sa kojim preprekama se one najčešće suočavaju?

Utisak iz istraživanja je da su kapaciteti organizacija često veoma ograničeni. Nedostatak finansijske (stabilne) podrške, odnosno ograničena podrška, umnogome utiče na pristupačnost programa edukacije, njihovu teritorijalnu rasprostanjenost, mogućnost održavanja kontinuiteta programa, tehničku realizaciju i prostorne kapacitete, i pre svega na: one koji_e same programe sprovode. Sprovođenje programa edukacije neretko se zasniva i na volonterskom radu, a i one_i koje imaju određene naknade za rad često se nalaze u prekarnom položaju. Istovremeno, nedostatak podrške bitno utiče i na same učesnice i učesnike, odnosno (ne)dostupnost programa različitim „ciljnim grupama“.

Jedan od problema na koje je vaše istraživanje ukazalo je i prostorna centralizacija. Koliko je podrška OCD van velikih gradova, a pogotovo onih u ruralnim sredinama, važna i kako mi, bilo da je reč o ‘običnim’ građanima i građankama, bilo da je reč o institucinalnim akterima i akterkama, možemo da pomognemo?

Baš kao i prethodno navedeni izazovi za realizaciju programa edukacije, problem prostorne centralizacije je, u prvoj liniji, sistemski problem i potrebno je rešavati ga na strukturnim nivoima. Na primer, pretpostavili bismo da su mnogi programi edukacije usled aktuelne pandemije i održavanja online postali teritorijano dostupniji, međutim ono što malo znamo jeste u kojoj meri je ova „tehnološka uslovljenost“ onemogućila određene grupe da pohađaju programe usled odsustva interneta, kompjutera, potrebe za asistencijom, manjka prostora i vremena u kući i drugih minimalnih uslova. Osim umrežavanja, solidarisanja i podrške u vidu vidljivosti, rada, zajedničkog delovanja i učestvovanja u programima, važno je uzeti u obzir i lokalni, ekonomski, društveni i politički kontekst da bismo jasno definisali načine i mogućnosti podrške. Ovo se jednako odnosi i na pojedinačne aktere i akterke kao i institucionalne.

Ko je naš najvažniji saveznik u neformalnom obrazovanju u oblasti ljudskih prava?

Verujem da su to same učesnice i učesnici programa u oblasti neformalnog obrazovanja. Bez njihovog interesovanja i pridruživanja programi ne bi bili održivi. Drugo, znanja i iskustva koja usvajaju kroz proces edukacije, ukoliko ih primenjuju u svom radu i delovanju na različitim nivoima, nalaze nove načine da dođu do većeg broja ljudi i utiču na promene bilo na ličnom ili kolektivnom planu. Treće, učesnice i učesnici bitno utiču i na same programe i njihov kvalitet. Kako programi neformalnog obrazovanja često nisu vrednosno neutralni i njihov metodološki pristup se zasniva na ideji razmene, uloga učesnica i učesnika u procesu edukacije je veoma značajna jer se organizacije uvek nalaze pred zahtevom da odgovore na njihove potrebe, očekivanja i interesovanja.

U istraživanju ste navele nekoliko primera dobre prakse. Koji primer bi izdvojila?

Izuzeću programe koje sam sama pohađala ili čiji sam bila deo. Program koji se, između ostalih, našao kao primer dobre prakse u istraživanju koje smo sprovele a koji bih i sama izdvojila je kurs „Studije socijalizma“ koji organizuje Centar za politike emancipacije.

Rad Centra za ženske studije je institucionalno podržan od strane Vlade Švajcarske kroz projekat Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative.