Prekarni položaj žena u nauci u Srbiji i strategije otpora koje baštini osmomartovska borba

Milica Sekulović

Neoliberalizacija univerziteta ne podrazumeva samo promene u pogledu javnog finansiranja univerziteta, odnosno njegove privatizacije, korporativizacije i brendiranja. Proces neoliberalizacije ujedno nosi sa sobom stvaranje nove forme rada na univerzitetima, odnosno novog neoliberalnog subjekta. Naime, na neprestanu evaluaciju i kvantifikaciju rada gleda se kroz prizmu individualne kompetitivnosti koja ruši ranije forme solidarnosti u akademskoj sferi. U „doba hiperperformativnosti univerziteta“, od akademskog subjekta očekuje se da se prekarnost percipira kao slobodan manevarski prostor navodno suverenog akademskog homo oeconomicus-a. Neoliberalna sloboda i individualistički moral se lako mogu razotkriti kao suštinska ne-sloboda budući da su radnice u akademiji veoma često lišene elementarne egzistencijalne stabilnosti, radne etike solidarnosti na radnom mestu, ne-hijerarhične komunikacije i vrednosti s onu stranu komodifikacije. Plate često ne omogućavaju akademskim radnicima da zadovolje elementarne ljudske potrebe, ali se zapravo od njih često očekuje i „volontiranje” – takođe u ime navodne slobode neoliberalnog subjekta. Kako analize poput Život za akademiju u neoliberalnom univerzitetu (Life for the Academic in the Neoliberal University) (Maisuria & Helmes, 2020) i Akademija u krizi. Porast i rizik neoliberalnog obrazovanja u Evropi (Academia in Crisis. The Rise and Risk of Neoliberal Education in Europe) (Donskis, et al, 2019) sugerišu, neoliberalni univerzitet se zapravo neprestano koleba između navodne autonomije profesora-ki/istraživača-ica i menadžerskog upravljanja naučnim/obrazovnim procesima. Naravno, nije samo forma problematična, već i sadržaj: menadžerske norme nose sa sobom nedostatak kritičke samorefleksije – kontrola i regulacija pojavljuju se kao kvaziprirodni procesi. U tom kontekstu, koncept prekarnosti je počeo da označava rastuću egzistencijalnu i strukturnu neizvesnost u eri neoliberalnog kapitalizma (Butler, 2009; Kalleberg, 2009; Standing, 201, prema: Ivancheva, 2019). Najskoriji primer otpora navedenom trendu bio je sindikalno organizovan štrajk osoblja sa 58 univerziteta u Velikoj Britaniji. Cena uspešne akademske karijere u domaćem kontekstu specifično je visoka kada su akademske radnice u pitanju. Istorijat udruživanja akademskih radnica u Srbiji i artikulacija zahteva za njihovom vidljivošću i dostojanstvenim uslovima rada može se pratiti s kraja 19. veka, pri čemu je Udruženje univerzitetski obrazovanih žena (1927-1941) bilo među prvim organizacijama na prostoru Jugoslavije koje su otvoreno formulisale navedene zahteve (Kosijer, 2021). Ipak, postavljamo pitanje: da li se borba za ravnopravan status žena u akademskoj zajednici uopšte može razdvojiti od zahteva koji su formulisani 1911. godine, sa jasnim uporištem u marksističkom pristupu shvatanja društva i ekonomije?

Međunarodne istraživačke studije i nacionalni izveštaji ističu dva specifična aspekta koji karakterišu ženske akademske karijere (Eagly, 2003; Glass and Cook, 2016). Prvo, malo žena napreduje do viših akademskih uloga. Drugo, iako žene u akademiji napreduju u brojevima ekvivalentnim njihovim kolegama do određene tačke, u većini slučajeva njihov put akademske karijere ili prestaje pre nego što stignu do stalnih pozicija ili ostaju na nižim rangovima hijerarhijske akademske strukture. Prepreke u napredovanju žena u ranim stadijumima njihove akademske karijere su višestruke, ali se čini svedenom analiza koja kao razlog za opstrukciju ne uvodi koncept akademskog kućnog rada (Hejistra, 2017; Macfarlane, 2019). Pojam akademski kućni rad (engl. academic housework) uspešno zahvata one prakse koje ukazuju na tačke preseka između sfere „posla“ i „privatnosti“ ukazujući na neosnovanost navedene podele kao i na problem prekarnosti kao specifično problem žena u akademiji. U tekstu Prekarnost kao feminističko pitanje: rod i uslovni rad (Precarity is a feminist issue: Gender and Contingent Labor) Robin Zheng (2020) upozorava na skretanje pažnje sa kauzalizacije akademskog rada kao dela šire mreže „neoliberalnih“ trendova koji su zahvatili sve sfere rada. Pri tome, čini se opravdanim da u ovom radu pojam „neoliberalno“ posmatramo kao problematičan termin ukoliko neoliberalizam smatramo tek desetorazrednim epifenomenom kapitalizma.

U Srbiji su javni narativi puni dekorativnih formulacija o ravnopravnosti rodova, a zastupljenost žena na javnim funkcijama je, numerički gledano, izuzetno visoka. Pravni akti, od Ustava, preko pojedinačnih zakona, do raznih strategija – pružaju sliku da su, bar sa normativne strane, i rodna ravnopravnost, a samim tim i društveni status žene, regulisani u skladu sa idealom emancipacije žene i sa progresivnim težnjama ka promeni patrijarhalnih društvenih obrazaca i tradicionalnih, duboko ukorenjenih modela ženskih uloga u društvu. Iz ugla javnih narativa i pravnih normi, mogao bi da se izvede zaključak i da su činjenice u skladu sa njima i da su, recimo, status i uloge žene u akademskoj zajednici drastično unapređene, a da su ideali ravnopravnosti polova i jednakih mogućnosti dobro i dosledno operacionalizovani. Međutim, jaz između činjenica i javnih narativa i normi je i dalje veoma dubok, a i sami narativi i norme nisu do kraja međusobno usklađeni, pa se i na nivou njihove konceptualizacije uočavaju problemi, kako navodi Pajvančić.

Empirijska istraživanja položaja žena u akademskim i obrazovnim ustanovama u Srbiji pokazuju rezultate drukčije od proklamovanih narativa i normativnih rešenja (Ćeriman, 2018: 13-25; Fiket, 2018: 25-44; Pudar Draško, Rácz, 2018: 45-64). Barijere sa kojima se žene suočavaju u akademiji drastično nadilaze prostu svedenost na fenomen „staklenog plafona“. Nekad su barijere i problemi isuviše „delikatni“ (zlostavljanje na poslu, seksualno uznemiravanje), nekad izviru iz ukrštanja privatnih i profesionalnih obaveza, nekad izviru iz birokratizovanih i hijerarhijskih odnosa moći u instituciji, o čemu nije jednostavno govoriti, nekad su zasnovani u opštoj društvenoj klimi i etosu obrazovnih ustanova a nekad u malim ulaganjima u nauku i u društvenom obezvređivanju naučnog rada u načelu (Ćeriman, 2018: 65-84). Veliki deo javnosti i ne pokazuje interesovanje za te probleme, pa se stiče utisak da nisu zanimljivi (Fiket, 2018: 25).

Kao što je na početku navedeno, položaj žene u savremenoj naučnoj zajednici dodatno otežava i fenomen prekarnog rada, rada bez dugoročne izvesnosti i stabilnosti, hiperfleksibilnih ugovora, koji u velikoj meri ugrožava već dovoljno složene privatne i profesionalne obaveze žena (Ivancheva, Keating, 2020: 252-268). Reč je o kumulativnim procesima od kojih je prekarnost „samo“ još jedan fenomen koji negativno interveniše kada je u pitanju položaj žena u akademiji. Takođe, taj fenomen je višedimenzionalan budući da prekarnost dobija posebnu dimenziju kada se na rad u naučnoj ustanovi pridoda i tipično ženski „nevidljivi rad“ organizacije i izvođenja kućnih poslova i porodičnih obaveza (Fiket, Pudar, Ćeriman, 2019: 92). Prekarni rad, iako predstavlja krajnje ugroženi vid rada, još je neizvesniji u globalnim pandemijskim uslovima, buduću da uvodi digitalan rad kao platformu novih podela rada i ranjivosti u sferi online viskog obrazovanja (Ivancheva, 2020). Rezultat toga je još veće finansijko opterećenje jer se troškovi fiksnog kapitala prenose na digitalne radnike/radnice.

Sve navedeno nas vraća na pitanja koja treba da razjasne naše osnovne intuicije i pojmove o položaju i ulogama žene u savremenoj akademskoj zajednici u Srbiji. Sa kojim se barijerama suočavaju žene u akademskoj zajednici? U kakvim uslovima rade? Koje barijere uopšte prepoznaju u radnoj sredini a koje u porodici? Koje barijere prećutkuju? Kako vide svoju karijeru, mogućnosti napredovanja i profesionalni razvoj? Koji resursi im stoje na raspolaganju? Da li se modeli dominantni u porodici reflektuju i u akademskoj zajednici – model „žene kao glavne organizatorke života u domaćinstvu“. Teret organizacije poslova i dalje ostaje na ženama, patrijarhalni model života je i dalje dominantan. Iako je suočavanje žena sa potrebom traženja ravnoteže između karijere i porodice u akademskim krugovima postalo predmet različitih istraživanja, strukturalno rešenje za ovaj fenomen još uvek ne postoji (Karolina Lendak Kabok, 2020). Navedena pitanja ostaju otvorena, a umesto prostora za sistemska rešenja rađe se pribegava periodičnim paušalnim „nagradama“, kakva je naprimer L’Oréal-UNESCO nagrada za žene u prirodnim naukama. U pitanju je još jedan vid kapitalističkog kooptiranja simboličkog značaja osmomartovskog naleđa koje insistira na radikalnim rešenjima u pogledu strukturnih nejednakosti, temeljnoj transformaciji uslova rada i pre svega solidarnom i organizovanom delovanju žena u borbi za elementarno radno dostojanstvo.

Kako se, kao žena, postaviti u privatnim i profesionalnim obavezama u uslovima krajnje neizvesnosti angažmana na naučno-istraživačkim projektima? Empirijska istraživanja svedoče o većem obimu posla nego što je naznačeno u ugovorima, o prekovremenom radu, o neadekvatnim uslovima rada (prostor, oprema), o hijerarhijskim odnosima između nadređenih i podređenih, o opštoj društvenoj klimi, nedovoljnim ulaganjima u nauku u Srbiji (Grošin, 2021) a posebno važan problem su i zlostavljanje na radnom mestu i seksualno uznemiravanje (Resanović, 2021), što je sve teško istraživo, bez izvesnih mehanizama prijavljivanja, procesuiranja i kontrole (Fiket, 2018: 25-44; Ćeriman, 2018: 65-84).

U 2016. godini u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti više od devedeset odsto članstva su muškarci a, paradoksalno, na Odeljenju društvenih nauka nema nijedne žene iako su u sferi obrazovanja iz društvenih nauka većinski zastupljene žene (Popović, 2020: 24-25; Ćeriman, 2018: 69).

Dalje, porodična nega i briga i dalje su primarno ženski angažman. Kakav je status rada i porodičnog angažmana žene u društvu krajnjeg individualizma, prepuštenosti pojedinca sebi, u društvu nadmetanja i konkurencije umesto saradnje, uzajamne podrške i jačanja ljudskih veza? Nametanje prekarnog statusa suspenduje emocionalnu ravan života, ljubav, osećanja, brigu i pojedinca svodi isključivo na rad, otuđen od života. Da li je moguće prevazići taj jaz tako da rad bude integralni element života (Ivancheva, Keating, 2020: 252-268)?

U kontekstu navedenih problema možemo postaviti pitanje: šta danas za akademske radnice u Srbiji znače tekovine osmomartovske borbe? Za početak, postaviti tu borbu u koordinate širih zahteva feminističkog pokreta tako da suprotstavljanje rastućoj prekarizaciji, kauzalizaciji, hiperfleksibilnim radnim ugovorima i nesigurnim pozicijama bude prepoznato ne samo kao deo problema koji izviru isključivo iz položaja žena u akademiji. Borba za dostojanstvene radne uslove, derogiranje teze o neutralnosti privatne sfere života i rada svih radnica, neometano sindikalno organizovanje, regularno penziono i zdravstveno osiguranje, podrška najranjivijim grupacijama žena mora biti jedinstven deo feminističkog pokreta, a ne partikularna borba žena u akademiji. Artkulisanje kolektivnog glasa, transferzalno povezivanje žena svih radnih profila, konstituisanje zajedničke perspektive te jačanje sindikalnih mehanizama može dati mnogo učinkovitije rezultate u trenutku kada deluje da su naše borbe odvojene granicama „specifičnih“ problema. U tom smislu, jednostavan slogan Slavice Stojanović „Trčimo, mislimo, delimo“ kao moto osmomartovskog marša 2011. godine ima kvalitet uvek aktuelne perspektive.

LITERATURA:

Grošin, D. (2021). Budžetsko ulaganje u visoko obrazovanje i nauku u Srbiji. Beograd: MASA.

Fiket, I. (2018), „(I dalje) dupli teret na leđima akademskih radnica“, Žongliranje između patrijarhata i prekarijata, (ured. Ćeriman Jelena, Fiket Irena, Krisztina Rácz), Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, str. 25-44;

Ćeriman, J. (2018), „Zamke kule od slonovače i mogućnosti promena“, Žongliranje između patrijarhata i prekarijata, (ured. Ćeriman Jelena, Fiket Irena, Krisztina Rácz), Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, str. 65-88;

Ivancheva Marya, Keating Kathryn (2020), „Revisiting precarity, with care: Productive and reproductive labor in the era of flexible capitalism“, Ephemera – theory & politics in organization, 20(4), p. 251-282.

Kosijer, T. (2021), „Udruženje univerzitetski obrazovanih žena (1927-1941)“, Istorija 20. veka 39(2), 295-312.

Maisuria, A. & Helmes, S. (2020). Life for the Academic in the Neoliberal University– London: Routledge.

Pajvančić Marijana (2020). „Rodna ravnopravnost u nauci – jednake mogućnosti i posebne mere“, Naučnice u društvu, (ured. Stevanović Lada, Prelić Mladena, Lukić Krstanović Miroslava), Etnografski institut SANU, Beograd, str. 29-40;

Popović Dragana (2020). „Borba za osvojeno: istraživačice u prirodnim naukama“, Naučnice u društvu, (ured. Stevanović Lada, Prelić Mladena, Lukić Krstanović Miroslava), Etnografski institut SANU, Beograd, str. 19-28.

Pudar Draško Gazela, Rácz Kristina (2018). “Strogo hijerarhizovana prekarnost: žene na početku svojih naučnih karijera”, Žongliranje između patrijarhata i prekarijata, (ured. Ćeriman Jelena, Fiket Irena, Krisztina Rácz), Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, str. 45-64.

Resanović, M. (2021), Istraživanje o praksama za prijavljivanje seksualnog uznemiravanja na fakultetima u Srbiji. Beograd: MASA.

Zheng, R. (2020). Precarity is a Feminist Issue: Gender and Contingent Labor in the Academy. Hypatia 33(2), 235-255.